Велика Србија

Манити Вук Драшковић љуби руку Медлин Олбрајт

У тренутку када алкохолни делиријум Вука манитога достиже свој врхунац, било би прикладно да се присетимо како је дотични страствено љубио руку Медлин Олбрајт након бомбардовања Србије!

Ми деца са станице Зоо

Филм: "Ми деца са станице Зоо" можете у целости погледати на Jutjub-у .Филм је титлован на српскохрватском језику.

Такође, можете прочитати и књигу:  "Ми деца са станице Зоо"

Спречимо продају телекома!

Страшно је, колику је буру изазвала "Парада поноса" а притом срамна продаја (или боље рећи проћердавање) Телекома пролази без жучне реакције јавности. Ако је због геј параде било 20 000 људи спремно да дан раније изађе на улицу, онда на дан пред расписивање тендера треба да нас буде најмање пет пута више!

 А ево и зашто:

Телеком Србија је највредније државно предузеће које остварује профит од 200 милиона евра и представља регионалног гиганта у телекомуникацијама, а процењен је на само 2,5 милијарде евра. Телеком данас има 7,7 милиона корисника у мобилној, и 3,5 милиона корисника у фиксној телефонији у Србији. Власт је Телеком проценила на 2,5 милијарде евра, а некадашњи Мобтел који је имао мање од милион корисника продат је за 1,5 милијарди

Геј парада је тиранија мањине над већином!

Данас на породичној шетњи било је око 20 000 људи, а наши "слободни" и "независни" медији јављају да се окупило само 2 000, па докле ће да нас праве будалама и да нешто што је очигледно црно зову белим!

Канибалистички перформанс

Zhu Yu (На кинеском: 朱昱 ) је  скандалозни  кинески уметник, чије је подручје рада перформанс и концептуална уметност . Zhu Yu  је рођен 1970 год. у граду Ченгду, а данас живи и ради у граду Беијинг.  Његов рад покрива различита подручја уметности и укључује истраживања суштине медија, концепте пролазности, суштину форме у датоме оквиру... 

Његови најпознатији радови : «Канибализам» и «Жртвовање» - настали између 2000 и 2002- разматрају морална и религиозна питања, питања разликовања цивилизованости и људскости од дивљаштва. Његов најпознатији рад  «Једење људи» , представљен је јавности 2000 године, на Шангајском фестивалу уметности. У овом раду , уметник серијом фотографија, приказује  како се спрема оброк од људског  фетуса а затим га једе. По признању  самог уметника, коришћени фетус женског детета је украден из научног института. 

Zhu Yu који иначе себе сматра хришћанином, тврди да ни у једној постојећој религији канибализам није забрањен ; а такође по њему није познат ни један једини закон који би нам забрањивао да једемо људе.

                                                Уметник израђује и једе своје дело.

Alex Jones о Србима

Има и међу Американцима, часних и храбрих људи, који желе да размишљају својом главом!

Како се праве бебе, хајде реци ми !?

Док је у нашој земљи  сексуално васпитање још увек табу тема, дотле је оно у западним земљама већ дужи низ година у оквиру школства. Тако рецимо у једном немачком уџбенику из "Seksuele opvoeding" (Сексуално васпитање), као одговор на питање како се праве бебе дате су следеће слике:

.

1.

2.

3.

4.

5.

6.

 7.

8.

9.

10.

11.

12.

13.

14.

Из историје Атеизма

Једна од најрадикалнијих организација у стаљинистичком систему био је Савез милитантних безбожника (Союз воинствующих безбожников). Као свесавезна совјетска организација, СМБ је деловао од 1925. до 1947 . Језгро ове организације чинио је часопис Безбожник (1922), а њен вођа се звао Јемелијан Јарославски (Емельян Ярославский). Подржан од стране тоталитарне државе и НКВД-а, СМБ је до 1941. нарастао на 96 хиљада ћелија и 3,5 милиона чланова. На Другом конгресу СМБ (1929) уприличен је и подмладак ове злокобне организације, под називом Млади милитантни безбожници (Юные воинствующие безбожники). ММБ је у свакој школи образовао кружоке младих безбожника (кружки юных безбожников), у које је већ за две године регрутовано два милиона деце .

Јарославски је сматрао да се у пропагандном рату са религијом Безбожници могу служити свим средствима. Не само научна критика религиозних догми и објашњења, већ и исмевање је било допуштено, па и пожељно. Рецимо, на једној од карикатура из «Безбожника», било је нацртано како Бог удахњује Адаму душу кроз црево за клистирање, право у чмар . Пропаганда је подразумевала и забрану уметничих дела са духовним садржајем. Захваљујући Јарославском, забрањено је извођење духовне музике Чајковског, Рахмањинова, Моцарта, Баха, Хендла. Јарославски је такође саставио и списак непожељних књига, на ком су се нашла дела Платона, Канта, Толстоја, Достојевског. Ти спискови су били достављени свим библиотекама, у којима су књиге затим склоњене у нарочите магацине, или једноставно уништене . “Пропагандисти-безбожници” и “агитатори-атеисти” Савеза милитантних безбожника нарочито су били регрутовани међу природнонаучном интелигенцијом. Од њених припадника се очекивало да “са научне тачке гледишта” разбијају празноверице, али и да, са ауторитетом научника, исмевају и на сваки начин ниподаштавају “опслужиоце култа” (служители культа), тј. свештенике и монахе, и да их приказују као најобичније “врачеве” и “шамане”. Пропагандно подбадање брзо је прелазило у мржњу, а мржња у акцију. Акција се састојала из затварања и рушења цркава, скидања и топљења звона, уништавања икона, покрова и књига, као и затварања и убијања “опслужилаца култа” . Две трећине православних храмова било је затворено, од чега трећина њих потпуно уништено . Сви манастири били су угашени, а монаси и монахиње побијени или послати у концлогоре . Спаљено је на милионе икона и вредних рукописних књига, а око 400 хиљада звона скинуто је и послато у топионице . “Безбожници” су своје “акције” волели и да овековече, сматрајући да је то нешто чиме треба да се поносе. Тако је, рецимо, уништење саборног храма Христа Спаситеља, у Москви, стругање фресака и ломљење великог иконостаса, снимљено филмском камером.

Библија је манифест примитивизма!

Када ће већина људи схватити, да је библија једна обична колекција примитивних схватања примитивних људи од пре две хиљаде година? Та гомила бљувотина више није ДОСТОЈНА ни човека а камоли тога да буде реч божија. Колико сам само лично срео верских затуцаника који фанатично верују да је библија врхунац свих знања, колико необразованих, који одбацују све што противречи ономе што су научили у цркви.

НИКО НИЈЕ ПОСТАО ПАМЕТАН ЧИТАЈУЋИ САМО ЈЕДНУ КЊИГУ

Форуми – виртуелне установе за ментално оболеле

Сaкупио сам различите текстове о патологији форума, а затим сам их објединио у једну целину. Надам се да ће вам бити од користи и да се нико неће препознати J 

Форуми су најзагађенија места на интернету. Патолошки су загађена огромном количином глупости, идиотизма, лажи, тињајуће нетрпељивости и мржње. Форуми су рај за психичке болеснике, патолошке лажове, простаке и примитивце, садисте, провокаторе, инфантилне и баналне људе. Но кренимо редом... 

На свакоме форуму можете наићи на барем једног правог психичког болесника. Текстови ових људи се стално врте око одређеног, малог броја тема, које уствари представљају њихове фикс идеје. Те теме су најчешће секс, религија, социологија, филозофија и наука. За овакве случајеве је карактеристично да скоро никада не учествују у другим темама, као и да опсесивно врте и разрађују једну те исту идеју, коју и против неодобравања околине упорно бране. На овакве људе форумаши углавном реагују на три начина. Неки им се сурово подсмевају, притворно дискутујући подстичу их да иду до крајњих граница и да праве још веће будале од себе. У ову групу спадају и садисти,  који користећи се етикетом будала која прати овакве особе, као и попустљивошћу администратора у расправи са оваквим особама, немилосрдно се над њима иживљавају. Но о садистима ћемо касније... Неки други форумаши психички оболеле једноставно игноришу, док они трећи иако нормални, овакве људе узимају за озбиљно и упуштају се у мучну и јалову расправу са њима. Ови трећи, не увиђајући са киме имају посла троше силну енергију и време, покушавајући да оболелима докажу како греше, како су у заблуди и како говоре гомилу глупости. Ова трећа врста, којој сметају оболели,  је такође  непопустљива и упорно покушава да ова лудачка трабуњања разумом обезвреди и оспори. Наравно на ове њихове покушаје да их дискредитују оболели реагују још агресивнијим наступом у одбрани њихове фантазије. Ментално оболели по форумима, често оспоравају прихваћене научне теорије, праве своје сопствене теорије,  доказе и фанатично настоје да докажу како научници у нечему крајње баналном тобоже греше. Неки  од њих одбацују постојећа верска учења као таква и модификују их мешајући традиционална верска учења са сопственим фантазијама. Неки од њих пак употпуности измишљају своју сопствену веру и очајнички настоје да придобију своје следбенике.Постоји и њихова сушта супротност  а то су фанатични верници, који све посматрају кроз верску догму и проводе читаве сате нападајући преко форума све што се противи вери (науку, технику, технологију цивилизацију,  итд.) . Неки од ментално оболелих су опсeднути теоријом завере, неки су дубоко забраздили у филозофију, метафизику, окултно и фантастично. Неки од њих су сексуални манијаци, воајери, педофили и перверти. Напокон неки од њих једноставно  бескрајно неповезано трабуњају  гомилу глупости, које нико сем њихових конфузних умова не може разумети. 

Лажови су веома чести.  То су људи који или имају патолошку потребу  да импулсивно стално лажу или људи који лажући теже да барем на интернету задовоље своје потребе за пажњом, поштовањем, дивљењем и попоуларношћу у друштву. Лажове је лако препознати, то су они чланови форума чије су приче о њима самима, као и о њиховом животу  готово увек фантастичне, невероватне и на граници немогућег. Они су увек хероји  њихове приче, високо су образовани, имају све материјално, свуда су били, све су видели , све знају и умеју, све су у животу радили и искусили. Неки од њих вероватно на форуму изфантазирају цео свој живот, брижљиво,  од самога почетка,  (пред форумашшима)  градећи одређени лик. А ликови које они измишљају су заиста маштовити, лажови често воле да се представљају као високо образовани (као научници, најчешће физичари, као лекари специјалисти, инжењери конструктори, стручњаци који раде у иностранству на чувеним универзитетима и институтима), затим као војна лица,  ветерани ратова, као авантуристи (планинари, рониоци...), велики сексуални заводници. Има оних који и импулсивно, махинално лажу, па њихова прича често варира од теме до теме. Тако је рецимо један форумаш у једној теми био стручни сарадник «Макс Планк» института , а у другој археолог !?! Такви лажови не граде чврсто само један лик и не држе се само једне приче па тако често бивају ухваћени у лажи. Такав тип људи не престаје са лажима чак и када им већи број људи отворено каже да  фантазирају! 

 Садисти су ту да би се на некоме иживљавали и  притом уживали у његовом душевном болу. Садисти су добри  аналитичари и пажљиво проучавају личности форумаша, како би уочили комплексе од којих појединци пате. Затим отпочињу вербалну игру у коју увлаче жртву, притом свесно циљајући на њене комлексе не би ли јој нанели душевни бол. Овакве особе своју жртву вређају помињући им њихову дебљину, физички изглед, интелигенцију обазовање као и друге ствари које чине одређену особу искомплексираном. Честа мета садиста су и људи против којих постоји удружена читава једна група форумаша. Такви људи су садистима лака мета и они се придружују хајци настојећи да је још више потпале, те да она поприми још већи интензитет. 

Провокатори  или  тролови су  аутори, чији је једини циљ, да својим прилозима изазову што већу пажњу посетилаца и што обимнију реакцију других аутора.Тролови, обично нису тематски заитересовани, него наступају агресивно са покушајем стварања раздора у постојећој заједници,  дискредитовања особа са другачијим мишљењем  или усмеравања  тока дискусије у непродуктивном правцу.Поједини  тролови се користе префињеним  дијалектичким и реторичким методама и тако се камуфлирају да често веома дуго  остају непримећени. 

И на крају интернет инфантилне  и баналне особе су људи који су већ увелико у средњем добу а када посматрате њихове постове имате утисак да читате текст детета. Такве особе су незреле, пишу инфантилне текстове који су садржајно празни, често очајнички траже да им се посвети пажња. Овакве особе често као одговор не искуцају ни једну једину реч, већ пошаљу само смајли. Дакле када на неком форуму видите читаву страну где се као одговори појављују само смајлији, знајте да имате посла са интернет инфантилним особама. 

Девет дана једне године

Девет дана једне године  је совјетски филм о судбини младога научника, коме су научна истраживања постала смисао живота. Атомски физичар Гусев проучава плазму, не би ли открио начин остварења контролисане фузије. Та истраживања су започета његовим професором Синцовым који је спроводећи експерименте добио смртоносну дозу зрачења и преминуо. Озрачен је и Гусев, лекари га опомињу на опасност, али он схватајући огромну важноста својих истраживања, наставља са експериментима. Режисер: Михаил Ромм, 1962, СССР

Први део филма:

Други део филма:

Трећи део филма: 

Четврти део филма: 

Пети део филма: 

Шести део филма: 

Седми део филма: 

Осми део филма: 

Девети део филма: 

Десети део филма: 

Прича о две Србије

 Пред последње изборе, пропагандни стручњаци које је ангажовао ДС, у јеку предизборне кампање лансираше причу о две Србије. Једна је она необразована, заостала, крезуба, сељачка, тупава, ретардирана, идиотска и примитивна половина Србије, а друга је грађанска, напредна, просперитетна, прогресивна, образована и искључиво ка будућности окренута. Ова прича је наравно лансирана у дневнополитичке сврхе и имала је за циљ да ДС-у повећа број гласача једноставном паролом: « Ко је са нама напредан је, ко је против нас ретардиран је» Наравно сви више воле да буду напредни...

Након избора,  страсти су се наравно стишале и та  прича о две Србије је све мање и мање помињана у медијима, тако да сам ја и више него наивно поверовао како је са том глупошћу , барем до следећих избора  завршено. Али авај, заборавио сам колико овај народ воли да се дели, колико воли да гледа искључиво црно или бело, као да не постоје нијансе сиве, разум, компромис, средње решење као можда и најбоље! Наиме та прича о две Србије се и више него добро примила у нашем народу, нашла је плодно тло и неуништиво је пустила дубоко корење, утичући да се као народ још више делимо и мрзимо. Та прича како постоје напредни и назадни, нашла је плодно тло међу нашом малограђанштином; неоствареним, неуспешним и исфрустрираним људима ; политичким острашћеницима као и међу пропалим уметницима и пропалом интелигенцијом. Тако су појединци умислили како су они права Богом дана елита, интелигенција ове земље, господско грађанство, прогресивна снага...  Наравно између онога што приписују себи и између онога што стварно јесу постоји огромна разлика! Та фикс идеја таквим сподобама исључиво служи да хране свој посрнули его, као и да им омогући да имају себи супротстављену страну, ка којој могу усмерити свој бес и фрустрацију. 

Да отворим очи и увидим како је прича о две Србије и више него актуелна, помогла ми је јучерашња емисија у којој су учествовали победници «Фарме» Наиме ови што себе сматрају напреднима, укључивали су се  телефонски у емисију и бацали гомилу дрвља и камења по остатку оне примитивне и Сељачке Србије која је гласала за победу «зла» по имену Милош. При томе, Маца је у сврху одржања идеје о напредности прве Србије, идеализован и сви његови простаклуци, испади, сво његово необразовање и некултура, као и све његове глупости су заборављени и опроштени.Госпође које су се јављале да баце свој комад говнета по тој другој Србији, би обавезно при представљању истакле како су из Београда. Ваљда им је то што су београђанке, дало неки посебан легитимитет, неки урбани шмек, доказ о вишем пореклу, образовању, доказ неког елитизма који им дозвољава да пишају по остатку те «сељачке Србије» Наравно  џабе им је што су београђанке када су у души малограђанке.  Највећи доказ како као народ све посматрамо кроз призму политике и дељења на ове и оне, био је тренутак када је један гледалац, након што је добио укључење острашћено ускликнуо : «Мацо да нам је више људи као што си ти, већ би били у Европској Унији» Наравно у целој овој причи крајње је небитан тај несрећни Маца, већ је тежиште на нашој глупости, неспособности да се не делимо на ове или оне, као и да не гледамо све кроз политику. У стварности постоји само једна Србија и питање је како ће она уопште опстати, када се овако страшно и страствено међусобно мрзимо и када нам је дневна политика, важнија од националних циљева. Понекад се питам да ли би та прича о две сасвим различите половине истога народа уопште имала прођу код неке друге нације? 

E књига: Радост секса-Алекс Комфорт

 Издавачев опис књиге:

Ова књига је светски бестселер, продат у око 10 милиона примерака, најпознатији приручник савременог света на тему успешних и испуњавајућих сексуалних односа, као врхунцу емотивног споја двоје блиских бића, којим веза љубавника превазилази чисто телесни контакт уживања и постаје префињено душевно јединство. Славећи секс као најузвишенији облик игре одраслих, Комфортов мудар и духовит текст омогућава паровима да заједнички развију и појачају свој сексуални живот, узимајући у обзир додатне савете за превазилажење присутног ризика AIDS-a. Ова западњачка "Камасутра" је богато илустрована са преко 100 љубавних положаја и техника.

Књига је на српском језику и можете је скинути овде:Радост секса вел. фајла 25,57 МВ

Онанизам je природна човекова потреба

Док сам седео на тераси ( мада је сада већ помало и прохладно за то) чуо сам разговор двоjице једанаестогодишњака о дркању. Један од њих очигледно итекако има стажа у томе, а други је (био) неискусан . « Па како не знаш да га дркаш, узмеш га у руку када ти се дигне и вучеш кожицу горе, доле све док те не удари шок» поучавао  га  je искуснији друг. А након ове поуке «учитељ» му је  у детаље појашњавао како све може да се мастурбира, колико је то лепо радити а како је  још лепше ако се у току тога гледају порнићи или слике.  

То ме је насмејало, јер сам се сетио како сам још у основној школи у књизи: « Дечије болести» под одредницом «мастурбација» прочитао како се са њом почиње најчешће након информисања од стране пријатеља. Дечије болести, болест... замислио сам се зашто би то неко уопште звао болешћу, па то је сасвим природна и нормална ствар.Та помисао ме је подсетила на једну средњевековну књигу, у којој је писало да ће жени која  мастурбира испасти напоље материца (???!!) а да ће се мушкарцу који то практикује, осушити тестиси и спласнути снага тела. Занимљиво је приметити , како се и у двадесетом веку (Књига «Дечје болести» је штампана осамдесетих прошлог века)  мастурбација сматрала нечим болесним и ненормалним. А по већини психолога и лекара данашњице, мастурбација не само да није болест већ је и здрава! ( наравно ако се практикује умерено). Мастурбација је нешто што омогућава да се задовољи (смањи) сексуални нагон, као и да се задовоље неоствариве сексуалне жеље и фантазије. Мастурбација, тврде даље психолози, доводи до ослобађања од стреса и опуштања, тако да је људи практикују не само да би задовољили нагон већ и да би се ослободили агресивности и фрустрације. Неки лекари тврде како је умерени онанизам здрав по мушкарца јер редовно празни тестисе и на тај начин смањује вероватноћу појаве рака истих. Наравно увек има оних који мисле другачије, тако да постоје и доктори који заступају тезу да је онанија штетна по тестисе јер изазива механичка оштећења унутар њих. Стварно не знам ко је од њих у праву, али знам да сам већ увелико скренуо са своје првобитне замисли овог поста, па да се вратим на суштину...

 Ја нисам почео то да радим тако што сам за то сазнао од другова, па из радозналости решио да опробам и искусим. Пре се може рећи да сам дркање открио сам и то на сасвим случајан начин. Да ме жене узбуђују и привлаче али на некако другачији начин него дотад, открио сам већ са десет година. Тада би ми се већ редовно дизао на лепе и згодне девојке у које сам нетремце буљио док сам сатима листао кевине женске часописе. Сећам се да сам осетио како ме необично привлачи и узбуђује да им гледам ноге у црним најлонкама, стопала, стомак, груди, задњицу. Наравно пубертет ми је тада био тек у зачетку, тако да је требало да прође још годину дана па да откријем самозадовољавање. А десило се то сасвим случајно, једног пролећног послеподнева након повратка из школе, брљајући по ћалетовим каубојским романима налетео сам  на еротски роман. На насловној страни била је фотографија неке прелепе, голе плавуше а у самом роману биле су описане њене наводне секси авантуре. Сео сам на оближњи табуре и почео жудно да читам. Док сам читао не само да ми се дигао, већ сам почео полако и да га пипам. Осетивши да ми годи, да је лепо и да ме хвата нека милина наставио сам а остало је већ свима познато. 

Међутим чини ми се да је онанија била много безазленија у добу када сам ја био клинац. Тада ниси имао  кабловску и интернет, а сцену секса си могао да видиш једино на пар секунди у току гледања неког трилера. Данас сваки клинац захваљујући интернету може да без проблема скине не само тврде порниће већ и свакојаке друге болести и сексуалне перверзије.Онанија није болест и сигурно је да представља незаобилазну животну фазу али порнографија у потпуности може изопачити незрели дечји ум.  Слушајући ова два клинца како до детаља расправљају о којекаквим настраностима и перверзијама о којима сам ја у њиховим годинама могао само да сањам, схватио сам колико порнографија може бити погубна по ране пубертетлије. 

И на крају питање за читаоца, које је ваше мишљење о мастурбацији и да ли је жене мање упражњавају од мушкараца?  

Недеља-Ђура Јакшић

Недеља