Девет дана једне године

Девет дана једне године  је совјетски филм о судбини младога научника, коме су научна истраживања постала смисао живота. Атомски физичар Гусев проучава плазму, не би ли открио начин остварења контролисане фузије. Та истраживања су започета његовим професором Синцовым који је спроводећи експерименте добио смртоносну дозу зрачења и преминуо. Озрачен је и Гусев, лекари га опомињу на опасност, али он схватајући огромну важноста својих истраживања, наставља са експериментима. Режисер: Михаил Ромм, 1962, СССР

 Филм можете погледати овде :

Прича о две Србије

 Пред последње изборе, пропагандни стручњаци које је ангажовао ДС, у јеку предизборне кампање лансираше причу о две Србије. Једна је она необразована, заостала, крезуба, сељачка, тупава, ретардирана, идиотска и примитивна половина Србије, а друга је грађанска, напредна, просперитетна, прогресивна, образована и искључиво ка будућности окренута. Ова прича је наравно лансирана у дневнополитичке сврхе и имала је за циљ да ДС-у повећа број гласача једноставном паролом: « Ко је са нама напредан је, ко је против нас ретардиран је» Наравно сви више воле да буду напредни...

Након избора,  страсти су се наравно стишале и та  прича о две Србије је све мање и мање помињана у медијима, тако да сам ја и више него наивно поверовао како је са том глупошћу , барем до следећих избора  завршено. Али авај, заборавио сам колико овај народ воли да се дели, колико воли да гледа искључиво црно или бело, као да не постоје нијансе сиве, разум, компромис, средње решење као можда и најбоље! Наиме та прича о две Србије се и више него добро примила у нашем народу, нашла је плодно тло и неуништиво је пустила дубоко корење, утичући да се као народ још више делимо и мрзимо. Та прича како постоје напредни и назадни, нашла је плодно тло међу нашом малограђанштином; неоствареним, неуспешним и исфрустрираним људима ; политичким острашћеницима као и међу пропалим уметницима и пропалом интелигенцијом. Тако су појединци умислили како су они права Богом дана елита, интелигенција ове земље, господско грађанство, прогресивна снага...  Наравно између онога што приписују себи и између онога што стварно јесу постоји огромна разлика! Та фикс идеја таквим сподобама исључиво служи да хране свој посрнули его, као и да им омогући да имају себи супротстављену страну, ка којој могу усмерити свој бес и фрустрацију. 

Да отворим очи и увидим како је прича о две Србије и више него актуелна, помогла ми је јучерашња емисија у којој су учествовали победници «Фарме» Наиме ови што себе сматрају напреднима, укључивали су се  телефонски у емисију и бацали гомилу дрвља и камења по остатку оне примитивне и Сељачке Србије која је гласала за победу «зла» по имену Милош. При томе, Маца је у сврху одржања идеје о напредности прве Србије, идеализован и сви његови простаклуци, испади, сво његово необразовање и некултура, као и све његове глупости су заборављени и опроштени.Госпође које су се јављале да баце свој комад говнета по тој другој Србији, би обавезно при представљању истакле како су из Београда. Ваљда им је то што су београђанке, дало неки посебан легитимитет, неки урбани шмек, доказ о вишем пореклу, образовању, доказ неког елитизма који им дозвољава да пишају по остатку те «сељачке Србије» Наравно  џабе им је што су београђанке када су у души малограђанке.  Највећи доказ како као народ све посматрамо кроз призму политике и дељења на ове и оне, био је тренутак када је један гледалац, након што је добио укључење острашћено ускликнуо : «Мацо да нам је више људи као што си ти, већ би били у Европској Унији» Наравно у целој овој причи крајње је небитан тај несрећни Маца, већ је тежиште на нашој глупости, неспособности да се не делимо на ове или оне, као и да не гледамо све кроз политику. У стварности постоји само једна Србија и питање је како ће она уопште опстати, када се овако страшно и страствено међусобно мрзимо и када нам је дневна политика, важнија од националних циљева. Понекад се питам да ли би та прича о две сасвим различите половине истога народа уопште имала прођу код неке друге нације?