Недеља-Ђура Јакшић

Недеља

Са тороња недељицу

Прво звоно кад означи,

Свака мајка своју децу

У свечано преоблачи.

Друго звоно кад зазвони,

Мајка с децом у храму је;

Побожно се моле они —И Бог њине молбе чује.

Кад огласи недељицу

Звоно треће, старац стари

Слабу води он дечицу,

Којом туга господари.

Куда старац децу води?

Куда ли ће за њим, млади?

Иде ћерку да походи

са седморо унучади.

Гробљу иде, Бога моли

Са седморо сирочади:

Себи ћерку да измоли,

Њима мајку да поврати.

Ту се силна суза рони,

Где се мајка оплакује.

Побожно се моле они —Ал' им молбе Бог не чује.

(1854)

Емил Костовић-Ђура Јакшић

Емил Костовић

Тане пишти,

Коњиц вришти,

Рањен виче,

Гласи мутни,

Земља тутњи,

Непријатељне измиче.

Рањеника страшна мука,

Стоји хука од јаука,

Сајужени дим, прашина,

Диже с' тамо до висина;

Од барута силне ватре

Све се, све се, ево, сатре.

Већјунаци зуби кољу,

Борби доби сваки вољу,

А наш бубањоглашава

Да је пало доста глава,

Натраг да се сада ступа,

Ал' војника стоји лупа,

Нико, нико натраг неће.

Сад душманска једна чета

Чак овамо проби, клета.

Костовића ту ранише,

Заслужну му, ах, одбише

А јуначку десну руку,

Кoм даваше горку муку

Душманину,

Кад зама'ну.

Из рамена крвца лопи,

Масна крвца земљу топи.

Емил, рањен, храбро стаде,

Јунацима миг он даде

Из све снаге силно викну

И тигарски у мукама цикну:

≫Напред, браћо, сви Мокринци,

Краљевића храбри синци!

Осветите живот мој

Умалите силни бројДушманина

Наша силна!≪

Сваки јунак напред скаче,

У милоти Емил плаче:

≫Ах, јунаци, све змајеви,

Браћо моја соколови,

Мирно ћу вам сад умрети —ваша рука братски ме освети.

Поздрав'те ми стару мајку

И доброга, ах, бабајку,

Поздрав'те ми моју милу,

А Милеву, белу вилу,

Ах, поздрави ——Збогом, Јевто брате,

Нек ти свеци за то плате!...≪

Тане пишти,

Коњиц вришти,

Рањен виче,

Гласи мутни,

Земља тутњи,

Непријатељ већ измиче!

(1853)

Првенчад-Ђура Јакшић

Првенчад

Ала ј' красно летње вече,

Кад га пратиш ти, месече,

Па још оне звезде ситне,

Кад мложина од њи' блистне,

И кад ветар мало пирне,

Снагом срце моје дирне,

Па још ако драгу спази

Ди са оног брега слази —Душа с' онда с срцем игра,

'Оће срце да надигра.

Да му, болном, не помажем,

Прси јаке да не стежем,

Срце б' ово искочило

'Ладно тело оставило.

2.

После красне ове кише

Сваког биља биће више,

Свако цвеће ено расти,

О, да лепе света сласти!

Свако дете ено с' кити,

Као зора када свити.

Ја у цвећу биља тражим,

Ди га тражим, не налазим;

Нема, нема за ме биља,

Кад ми не да већа сила.

Боловаћу и умрећу,

Рани биља наћи нећу;

Рани мојојнема лека,

Докле траје земног века.

Драга мени рану дала,

Небу кад ме горе звала.

Она оде, а ја оста',

Болно срце онда поста.

Али даће, даће река

Смртна мојој рани лека.

(1853)