Странци у сопственој земљи

Може ли грађанин да буде странац у сопственој земљи-држави? Апсурдно питање, зар не?

Но, шта ако, све што се налази у једној земљи припада странцима, ако је туђе? Радиш у страној фирми, купујеш стране производе, енергетика и индустрија твоје земље не припадају твојој земљи,пољопривредно земљиште, руде и други природни ресурси твоје земље су страном власништву, чија је онда та земља, наша или у страном власништву?

Да ли једну земљу чини само формални оквир - држава, која доноси законе и стара се о њиховом спровођењу, њене институције које се финансирају из буџета који се пуни порезима које држава убира од страних предузећа. Или држава значи независност, сувереност, како територијална тако и економска? 

Да ли смо ми способни да сами себи газдујемо, да сами располажемо са оним што имамо или смо малоумни па треба да нам дође неки страни газда да нас организује и уреди, да нас јаше како он жели и да на нама зарађује и богати се?

Много питања а тако мало одговора, а и што да лупамо главу. Боље је пустити некога другог, неког доманојевићевског вођу да уместо нас мисли и да нас попут блажених овчица води куда је то неопходно ради нашег сопственог добра.

Отпор и супростављање су за замлаћене идеалисте и занесењаке. За идеале гину будале, то је познато сваком просечном Србину док седи у кладионици, на каучу испред телевизора и убија време чекајући 11 часова како би легао и сутра устао у 5 сати због одласка на посао, ако га уопште (још увек) и има.

Шта има везе ионако живимо од данас па до сутра, ко се снашао, снашао се, а ко није шта да се ради, ко му је крив што није уграбио свој део колача. Пада мрак, неки нови се спремају да уграбе свој део колача након распродаје последњег породичног блага а у позадини иде песма: "Ајмо Јано ајмо душо кућу да продамо, све да продамо само да играмо...."



  

Манити Вук Драшковић љуби руку Медлин Олбрајт

У тренутку када алкохолни делиријум Вука манитога достиже свој врхунац, било би прикладно да се присетимо како је дотични страствено љубио руку Медлин Олбрајт након бомбардовања Србије!

Вук Бранковић 

 

 

 

 

Спречимо продају телекома!

Страшно је, колику је буру изазвала "Парада поноса" а притом срамна продаја (или боље рећи проћердавање) Телекома пролази без жучне реакције јавности. Ако је због геј параде било 20 000 људи спремно да дан раније изађе на улицу, онда на дан пред расписивање тендера треба да нас буде најмање пет пута више!

 А ево и зашто:

Телеком Србија је највредније државно предузеће које остварује профит од 200 милиона евра и представља регионалног гиганта у телекомуникацијама, а процењен је на само 2,5 милијарде евра. Телеком данас има 7,7 милиона корисника у мобилној, и 3,5 милиона корисника у фиксној телефонији у Србији. Власт је Телеком проценила на 2,5 милијарде евра, а некадашњи Мобтел који је имао мање од милион корисника продат је за 1,5 милијарди

Продаја будзашто!

Геј парада је тиранија мањине над већином!

Данас на породичној шетњи било је око 20 000 људи, а наши "слободни" и "независни" медији јављају да се окупило само 2 000, па докле ће да нас праве будалама и да нешто што је очигледно црно зову белим!

 

Alex Jones о Србима

Има и међу Американцима, часних и храбрих људи, који желе да размишљају својом главом!

 

Прича о две Србије

 Пред последње изборе, пропагандни стручњаци које је ангажовао ДС, у јеку предизборне кампање лансираше причу о две Србије. Једна је она необразована, заостала, крезуба, сељачка, тупава, ретардирана, идиотска и примитивна половина Србије, а друга је грађанска, напредна, просперитетна, прогресивна, образована и искључиво ка будућности окренута. Ова прича је наравно лансирана у дневнополитичке сврхе и имала је за циљ да ДС-у повећа број гласача једноставном паролом: « Ко је са нама напредан је, ко је против нас ретардиран је» Наравно сви више воле да буду напредни...

Након избора,  страсти су се наравно стишале и та  прича о две Србије је све мање и мање помињана у медијима, тако да сам ја и више него наивно поверовао како је са том глупошћу , барем до следећих избора  завршено. Али авај, заборавио сам колико овај народ воли да се дели, колико воли да гледа искључиво црно или бело, као да не постоје нијансе сиве, разум, компромис, средње решење као можда и најбоље! Наиме та прича о две Србије се и више него добро примила у нашем народу, нашла је плодно тло и неуништиво је пустила дубоко корење, утичући да се као народ још више делимо и мрзимо. Та прича како постоје напредни и назадни, нашла је плодно тло међу нашом малограђанштином; неоствареним, неуспешним и исфрустрираним људима ; политичким острашћеницима као и међу пропалим уметницима и пропалом интелигенцијом. Тако су појединци умислили како су они права Богом дана елита, интелигенција ове земље, господско грађанство, прогресивна снага...  Наравно између онога што приписују себи и између онога што стварно јесу постоји огромна разлика! Та фикс идеја таквим сподобама исључиво служи да хране свој посрнули его, као и да им омогући да имају себи супротстављену страну, ка којој могу усмерити свој бес и фрустрацију. 

Да отворим очи и увидим како је прича о две Србије и више него актуелна, помогла ми је јучерашња емисија у којој су учествовали победници «Фарме» Наиме ови што себе сматрају напреднима, укључивали су се  телефонски у емисију и бацали гомилу дрвља и камења по остатку оне примитивне и Сељачке Србије која је гласала за победу «зла» по имену Милош. При томе, Маца је у сврху одржања идеје о напредности прве Србије, идеализован и сви његови простаклуци, испади, сво његово необразовање и некултура, као и све његове глупости су заборављени и опроштени.Госпође које су се јављале да баце свој комад говнета по тој другој Србији, би обавезно при представљању истакле како су из Београда. Ваљда им је то што су београђанке, дало неки посебан легитимитет, неки урбани шмек, доказ о вишем пореклу, образовању, доказ неког елитизма који им дозвољава да пишају по остатку те «сељачке Србије» Наравно  џабе им је што су београђанке када су у души малограђанке.  Највећи доказ како као народ све посматрамо кроз призму политике и дељења на ове и оне, био је тренутак када је један гледалац, након што је добио укључење острашћено ускликнуо : «Мацо да нам је више људи као што си ти, већ би били у Европској Унији» Наравно у целој овој причи крајње је небитан тај несрећни Маца, већ је тежиште на нашој глупости, неспособности да се не делимо на ове или оне, као и да не гледамо све кроз политику. У стварности постоји само једна Србија и питање је како ће она уопште опстати, када се овако страшно и страствено међусобно мрзимо и када нам је дневна политика, важнија од националних циљева. Понекад се питам да ли би та прича о две сасвим различите половине истога народа уопште имала прођу код неке друге нације? 

Будимо људи!

Да су ЛДП-исти атеисти и да им је црква не трн него балван у оку знао сам од раније. Али ни то сазнање ме није припремило за онолико пљување по Патријарху Павлу. И ја сам атеиста, али сматрам да увек треба имати обзира према другим људима и да  вернике и њихову потребу да верују  треба испоштовати, па  макар и из чисте  куртоазије. Дотични несрећни ЛДП-еисти су у аверзији и атаку на цркву превазишли и саме комунисте, а то и не чуди много кад се погледа ко су већини истакнутих ЛДП-еиста били родитељи. Њихова аверзија према цркви је толика, да чак нису могли ни да издрже до укопа Павла, већ су одмах кренули у рафалну паљбу, засипајући форуме, фејсбук и блогове са најогавнијим, најморбиднијим и најувредљивијим порукама на рачун Патријарха Павла, цркве, Бога и верника. Из садржаја порука лако је наслутити ко је огромном популарношћу Павла највише био раздражен, педери, лезбејке и остали настрани типови које је црква нагазила а који воле да се окупљају око ове политичке фракције. Извитопереност и ироничност аутора ових порука је и смешна и за жаљење, иконографија би у почетку била више мање иста, дотични би представљали себе као напредан, просперитетан део овог друштва који се бори против назадних и ретроградних снага, а затим би заборавивши на културу и цивилизацију коју «заступају» кренули у најпростачкије, најпримитивније  и најморбидније псовке и ружења Патријарха. Садржај тих текстова је био такав да их је могао смислити само болестан педерски ум. Рецимо у фејсбук групи Патријарх  Павле, «поштоваоци» који су са поносом истицали своју ЛДП оријентацију су писали, цитирам : «Srbijo puna si debila, kako misliš da uđemo u EU, kada  više od pola nacije jaše crkva, jebo vas patrijarh pavle posred pičke razvraćene maloumne glupe, sahranjujte više to, pseto je već počelo da smrdi, krajnje je veme da se pas preda crvima na večeru. Patrijarh pavle je sada u paklu, puši kurce djavolima!». Наравно јасно је шта их је рздражило, чињеница да пуно људи (па чак и атеиста) поштује покојног Павла, још увек јак утицај цркве међу народом и величанствена достојанствена Павлова сахрана . Ово последње их је можда и највише изнервирало, јер су стално истицали, цитирам :» neko je namerno želeo da organizuje veličanstveniju sahranu, od sahrane pokojnog premijera Đinđića» Занимљиво је да су врло брзо дотични заборавили да им је Патријарх Павле помагао, није их осуђивао и није подржавао Милошевића, већ је стао на чело демонстрације и кренуо у пробој милицијских кордона. О томе је са сетом и поштовањем причао и сам Чедомир Јовановић, који је за разлику од својих сексуално девијантних следбеника имао и поштовања и разумевања за покојног Патријарха.

Patrijarh srpski Pavle