E књига: Радост секса-Алекс Комфорт

 Издавачев опис књиге:

Ова књига је светски бестселер, продат у око 10 милиона примерака, најпознатији приручник савременог света на тему успешних и испуњавајућих сексуалних односа, као врхунцу емотивног споја двоје блиских бића, којим веза љубавника превазилази чисто телесни контакт уживања и постаје префињено душевно јединство. Славећи секс као најузвишенији облик игре одраслих, Комфортов мудар и духовит текст омогућава паровима да заједнички развију и појачају свој сексуални живот, узимајући у обзир додатне савете за превазилажење присутног ризика AIDS-a. Ова западњачка "Камасутра" је богато илустрована са преко 100 љубавних положаја и техника.

Књига је на српском језику и можете је скинути овде:Радост секса вел. фајла 25,57 МВ

Jebanje!

 

 

 

Онанизам je природна човекова потреба

Док сам седео на тераси ( мада је сада већ помало и прохладно за то) чуо сам разговор двоjице једанаестогодишњака о дркању. Један од њих очигледно итекако има стажа у томе, а други је (био) неискусан . « Па како не знаш да га дркаш, узмеш га у руку када ти се дигне и вучеш кожицу горе, доле све док те не удари шок» поучавао  га  je искуснији друг. А након ове поуке «учитељ» му је  у детаље појашњавао како све може да се мастурбира, колико је то лепо радити а како је  још лепше ако се у току тога гледају порнићи или слике.  

То ме је насмејало, јер сам се сетио како сам још у основној школи у књизи: « Дечије болести» под одредницом «мастурбација» прочитао како се са њом почиње најчешће након информисања од стране пријатеља. Дечије болести, болест... замислио сам се зашто би то неко уопште звао болешћу, па то је сасвим природна и нормална ствар.Та помисао ме је подсетила на једну средњевековну књигу, у којој је писало да ће жени која  мастурбира испасти напоље материца (???!!) а да ће се мушкарцу који то практикује, осушити тестиси и спласнути снага тела. Занимљиво је приметити , како се и у двадесетом веку (Књига «Дечје болести» је штампана осамдесетих прошлог века)  мастурбација сматрала нечим болесним и ненормалним. А по већини психолога и лекара данашњице, мастурбација не само да није болест већ је и здрава! ( наравно ако се практикује умерено). Мастурбација је нешто што омогућава да се задовољи (смањи) сексуални нагон, као и да се задовоље неоствариве сексуалне жеље и фантазије. Мастурбација, тврде даље психолози, доводи до ослобађања од стреса и опуштања, тако да је људи практикују не само да би задовољили нагон већ и да би се ослободили агресивности и фрустрације. Неки лекари тврде како је умерени онанизам здрав по мушкарца јер редовно празни тестисе и на тај начин смањује вероватноћу појаве рака истих. Наравно увек има оних који мисле другачије, тако да постоје и доктори који заступају тезу да је онанија штетна по тестисе јер изазива механичка оштећења унутар њих. Стварно не знам ко је од њих у праву, али знам да сам већ увелико скренуо са своје првобитне замисли овог поста, па да се вратим на суштину...

 Ја нисам почео то да радим тако што сам за то сазнао од другова, па из радозналости решио да опробам и искусим. Пре се може рећи да сам дркање открио сам и то на сасвим случајан начин. Да ме жене узбуђују и привлаче али на некако другачији начин него дотад, открио сам већ са десет година. Тада би ми се већ редовно дизао на лепе и згодне девојке у које сам нетремце буљио док сам сатима листао кевине женске часописе. Сећам се да сам осетио како ме необично привлачи и узбуђује да им гледам ноге у црним најлонкама, стопала, стомак, груди, задњицу. Наравно пубертет ми је тада био тек у зачетку, тако да је требало да прође још годину дана па да откријем самозадовољавање. А десило се то сасвим случајно, једног пролећног послеподнева након повратка из школе, брљајући по ћалетовим каубојским романима налетео сам  на еротски роман. На насловној страни била је фотографија неке прелепе, голе плавуше а у самом роману биле су описане њене наводне секси авантуре. Сео сам на оближњи табуре и почео жудно да читам. Док сам читао не само да ми се дигао, већ сам почео полако и да га пипам. Осетивши да ми годи, да је лепо и да ме хвата нека милина наставио сам а остало је већ свима познато. 

Међутим чини ми се да је онанија била много безазленија у добу када сам ја био клинац. Тада ниси имао  кабловску и интернет, а сцену секса си могао да видиш једино на пар секунди у току гледања неког трилера. Данас сваки клинац захваљујући интернету може да без проблема скине не само тврде порниће већ и свакојаке друге болести и сексуалне перверзије.Онанија није болест и сигурно је да представља незаобилазну животну фазу али порнографија у потпуности може изопачити незрели дечји ум.  Слушајући ова два клинца како до детаља расправљају о којекаквим настраностима и перверзијама о којима сам ја у њиховим годинама могао само да сањам, схватио сам колико порнографија може бити погубна по ране пубертетлије. 

И на крају питање за читаоца, које је ваше мишљење о мастурбацији и да ли је жене мање упражњавају од мушкараца?  

                                                            Drkanje kurca

Недеља-Ђура Јакшић

Недеља

Са тороња недељицу

Прво звоно кад означи,

Свака мајка своју децу

У свечано преоблачи.

Друго звоно кад зазвони,

Мајка с децом у храму је;

Побожно се моле они —И Бог њине молбе чује.

Кад огласи недељицу

Звоно треће, старац стари

Слабу води он дечицу,

Којом туга господари.

Куда старац децу води?

Куда ли ће за њим, млади?

Иде ћерку да походи

са седморо унучади.

Гробљу иде, Бога моли

Са седморо сирочади:

Себи ћерку да измоли,

Њима мајку да поврати.

Ту се силна суза рони,

Где се мајка оплакује.

Побожно се моле они —Ал' им молбе Бог не чује.

(1854)

Емил Костовић-Ђура Јакшић

Емил Костовић

Тане пишти,

Коњиц вришти,

Рањен виче,

Гласи мутни,

Земља тутњи,

Непријатељне измиче.

Рањеника страшна мука,

Стоји хука од јаука,

Сајужени дим, прашина,

Диже с' тамо до висина;

Од барута силне ватре

Све се, све се, ево, сатре.

Већјунаци зуби кољу,

Борби доби сваки вољу,

А наш бубањоглашава

Да је пало доста глава,

Натраг да се сада ступа,

Ал' војника стоји лупа,

Нико, нико натраг неће.

Сад душманска једна чета

Чак овамо проби, клета.

Костовића ту ранише,

Заслужну му, ах, одбише

А јуначку десну руку,

Кoм даваше горку муку

Душманину,

Кад зама'ну.

Из рамена крвца лопи,

Масна крвца земљу топи.

Емил, рањен, храбро стаде,

Јунацима миг он даде

Из све снаге силно викну

И тигарски у мукама цикну:

≫Напред, браћо, сви Мокринци,

Краљевића храбри синци!

Осветите живот мој

Умалите силни бројДушманина

Наша силна!≪

Сваки јунак напред скаче,

У милоти Емил плаче:

≫Ах, јунаци, све змајеви,

Браћо моја соколови,

Мирно ћу вам сад умрети —ваша рука братски ме освети.

Поздрав'те ми стару мајку

И доброга, ах, бабајку,

Поздрав'те ми моју милу,

А Милеву, белу вилу,

Ах, поздрави ——Збогом, Јевто брате,

Нек ти свеци за то плате!...≪

Тане пишти,

Коњиц вришти,

Рањен виче,

Гласи мутни,

Земља тутњи,

Непријатељ већ измиче!

(1853)

Првенчад-Ђура Јакшић

Првенчад

Ала ј' красно летње вече,

Кад га пратиш ти, месече,

Па још оне звезде ситне,

Кад мложина од њи' блистне,

И кад ветар мало пирне,

Снагом срце моје дирне,

Па још ако драгу спази

Ди са оног брега слази —Душа с' онда с срцем игра,

'Оће срце да надигра.

Да му, болном, не помажем,

Прси јаке да не стежем,

Срце б' ово искочило

'Ладно тело оставило.

2.

После красне ове кише

Сваког биља биће више,

Свако цвеће ено расти,

О, да лепе света сласти!

Свако дете ено с' кити,

Као зора када свити.

Ја у цвећу биља тражим,

Ди га тражим, не налазим;

Нема, нема за ме биља,

Кад ми не да већа сила.

Боловаћу и умрећу,

Рани биља наћи нећу;

Рани мојојнема лека,

Докле траје земног века.

Драга мени рану дала,

Небу кад ме горе звала.

Она оде, а ја оста',

Болно срце онда поста.

Али даће, даће река

Смртна мојој рани лека.

(1853)

Fakes (fotomontaže) Jelene Janković i Ane Ivanović

Напомена: Ове слике су фотомонтажа!

Јелена Јанковић






Aна Ивановић



Mириси ноћи, мириси марихуане

Mарихуана је нешто што ме увек враћа у мојих петнаест година, наравно то је зато што сам продувао кад и већина, у првој години средње школе, тако да су се ово задовољство и овај период живота нераскидиво повезали у мом мозгу у једну јединствену успомену. Ово «задовољство» сам практиковао све до краја средње школе, а онда сам усред стонда који ни вишемесечна апстиненција није могла отклонити, Мају напрасно оставио. Био је то гледано из перспективе садашњости круцијалан тренутак у мом животу, јер бих у супротном сигурно кренуо путем мојих другова, који навикнути да «живе у трипу» стонд превазиђоше преласком на јаче дроге. Многи од њих су досада ваћ достигли дно пакла хероина, а многи су се ослободили мука смрћу.

Синоћ сам опет дувао... Прекинух вишегодишњу апстиненцију и то баш тамо где је све и почело у дворишту средње. Ја и један мој друг били смо решили да се нађемо управо на овом месту, да пијемо пиво, евоцирамо успомене и као и увек да поверавамо своје тајне један другоме.

Ја сам дошао први, лагано сам се пребацио преко ограде од школе и осврнувши се пар пута око себе полако сам кренуо ка добро познатој клупи. И ево је, иста онаква као кад сам последњи пут седео на њој, добро скоро па иста јер време је наравно учинило своје, али даске и рам су опстали.Угледавши је осетио сам својеврсно олакшање јер сам претходно имао веома јако предосећање да ћу затећи само бетонско постоље и шрафове, али ипак на сву срећу погрешио сам. Седох и почех посматрати даске, ижврљане, изгуљене, изрезбарене до непрепознатљивости , али ипак након пар тренутака претраге, под светлошћу мобилног указаше ми се резбарије из времена када сам и ја био средњошколац. Ко зна откада су ту и која их је генерација угравирала јер сећам се биле су присутне и када сам ја кренуо у средњу. Гледам познате графите, присећам се њихових поука, гледам потписе, жврљотине, шаре... Л. Већ поприлично касни, требало је одавно да стигне, након погледа на часовник осмехнуо сам се присетивши се да је у ствари одувек и било тако, ја дођем први а он жестоко окасни. И напокон ево га, висок, црнпураст, од дроге исцрпљен и омршавео, са сјајем у очима и блиставим осмехом, растресен и бескрајно драг стеже ми руку. Након што је сео разговор се распламтео, јер жудно се сећамо, сећамо се свега: школских згода и незгода, наших највних љубави, схватања, најлепших година. Заиста најлепших јер средњошколски дани су најбезбрижнији и најблиставији период живота, период када се тек сазрева па многе лоше ствари још нису схваћене и осећене на својој кожи, то је период када се живи махинално, срећно, опуштено, бурно, то је период када се имају најлепши идеали и када се најлепше сања. Касније живот све руинира, минира све наше илузије и слатке заблуде. Нека знања, ма колико била за живот неопходна и ма колико била знак зрелости је боље никада не сазнати... Са даље прошлости, прешли смо на ближу и до детаља смо запиткивали један другога шта је са ким било, жудно смо један другог слушали и у глави реконструисали животе, изгубљених пријатеља.Овај се оженио, она се удала, она родила двоје деце, онај се запослио, онај умро и све тако причасмо у прошлом времену, толико дуго да ми се напросто чинило да је све било и да више никада ништа неће бити.

Напокон исцрпевши залихе сећања заћутасмо. Мучних пар тренутака тишине, а онда се Л. Промешкољи, пробрља по џепу и сав озарен извади смотуљак марије. Ролање је за мене увек било посебан ритуал, вађење ризле, мешање са дуваном, ролање ииииии напокон паљење.Гледајући у Л.-ове веште руке учинило ми се као да међувреме апстиненције није ни постојало, као да је задње ролање било јуче – прекјуче а не пре толико година. Напокон је засијала црвена лопта жара и познати мирис испунио ваздух, а ја у грозници сличној оној коју сам имао први пут принесох џоинт уснама и снажно увукох дим, » јееботе, ал је јако» прозборих . Пар тренутака задржах дим а онда уследише како сам ја то одувке звао ефекти. Расположење ми се поправи ( марихуана никада није деловала депримирајуће на мене, параноја ми није позната), ерупција смеха се провали, а по телу милина... Ја и Л- када би смо дували увек би се исмејали као стока, што кажу док нас стомак не заболи.Тако и сада смо се озарени, срећни у грчу смејали, подстичући један другог постизали смо синергетски ефекат, јер ерупција једног изазивала је салве грохота код другог и тако око сат времена. Напокон се примиришмо, пријатна милина ми се разливала по телу, благ и топао поветарац ми је миловао лице, месец је лагано пловио по небу, невероватна повезаност мисли и дубина схватања , тако позната локација, школа, графити, брезе, мириси земље и ноћи ми освежавају слепочнице, безбрижност и ја у једном тренутку осетих како опет имам петнаест година. Напокон престанак «ефеката», Л. Ми се пожали како се увек након спуста осећа као последње говно, да га макар мало одобровољим, слагах како се и ја тако осећам. Опет мучни тренуци тишине ... , устадошмо, поздрависмо се и лагано одошмо остављајући иза себе патрљак од џоинта и успомене.

Будимо људи!

Да су ЛДП-исти атеисти и да им је црква не трн него балван у оку знао сам од раније. Али ни то сазнање ме није припремило за онолико пљување по Патријарху Павлу. И ја сам атеиста, али сматрам да увек треба имати обзира према другим људима и да  вернике и њихову потребу да верују  треба испоштовати, па  макар и из чисте  куртоазије. Дотични несрећни ЛДП-еисти су у аверзији и атаку на цркву превазишли и саме комунисте, а то и не чуди много кад се погледа ко су већини истакнутих ЛДП-еиста били родитељи. Њихова аверзија према цркви је толика, да чак нису могли ни да издрже до укопа Павла, већ су одмах кренули у рафалну паљбу, засипајући форуме, фејсбук и блогове са најогавнијим, најморбиднијим и најувредљивијим порукама на рачун Патријарха Павла, цркве, Бога и верника. Из садржаја порука лако је наслутити ко је огромном популарношћу Павла највише био раздражен, педери, лезбејке и остали настрани типови које је црква нагазила а који воле да се окупљају око ове политичке фракције. Извитопереност и ироничност аутора ових порука је и смешна и за жаљење, иконографија би у почетку била више мање иста, дотични би представљали себе као напредан, просперитетан део овог друштва који се бори против назадних и ретроградних снага, а затим би заборавивши на културу и цивилизацију коју «заступају» кренули у најпростачкије, најпримитивније  и најморбидније псовке и ружења Патријарха. Садржај тих текстова је био такав да их је могао смислити само болестан педерски ум. Рецимо у фејсбук групи Патријарх  Павле, «поштоваоци» који су са поносом истицали своју ЛДП оријентацију су писали, цитирам : «Srbijo puna si debila, kako misliš da uđemo u EU, kada  više od pola nacije jaše crkva, jebo vas patrijarh pavle posred pičke razvraćene maloumne glupe, sahranjujte više to, pseto je već počelo da smrdi, krajnje je veme da se pas preda crvima na večeru. Patrijarh pavle je sada u paklu, puši kurce djavolima!». Наравно јасно је шта их је рздражило, чињеница да пуно људи (па чак и атеиста) поштује покојног Павла, још увек јак утицај цркве међу народом и величанствена достојанствена Павлова сахрана . Ово последње их је можда и највише изнервирало, јер су стално истицали, цитирам :» neko je namerno želeo da organizuje veličanstveniju sahranu, od sahrane pokojnog premijera Đinđića» Занимљиво је да су врло брзо дотични заборавили да им је Патријарх Павле помагао, није их осуђивао и није подржавао Милошевића, већ је стао на чело демонстрације и кренуо у пробој милицијских кордона. О томе је са сетом и поштовањем причао и сам Чедомир Јовановић, који је за разлику од својих сексуално девијантних следбеника имао и поштовања и разумевања за покојног Патријарха.

Patrijarh srpski Pavle