Емил Костовић-Ђура Јакшић

Емил Костовић

Тане пишти,

Коњиц вришти,

Рањен виче,

Гласи мутни,

Земља тутњи,

Непријатељне измиче.

Рањеника страшна мука,

Стоји хука од јаука,

Сајужени дим, прашина,

Диже с' тамо до висина;

Од барута силне ватре

Све се, све се, ево, сатре.

Већјунаци зуби кољу,

Борби доби сваки вољу,

А наш бубањоглашава

Да је пало доста глава,

Натраг да се сада ступа,

Ал' војника стоји лупа,

Нико, нико натраг неће.

Сад душманска једна чета

Чак овамо проби, клета.

Костовића ту ранише,

Заслужну му, ах, одбише

А јуначку десну руку,

Кoм даваше горку муку

Душманину,

Кад зама'ну.

Из рамена крвца лопи,

Масна крвца земљу топи.

Емил, рањен, храбро стаде,

Јунацима миг он даде

Из све снаге силно викну

И тигарски у мукама цикну:

≫Напред, браћо, сви Мокринци,

Краљевића храбри синци!

Осветите живот мој

Умалите силни бројДушманина

Наша силна!≪

Сваки јунак напред скаче,

У милоти Емил плаче:

≫Ах, јунаци, све змајеви,

Браћо моја соколови,

Мирно ћу вам сад умрети —ваша рука братски ме освети.

Поздрав'те ми стару мајку

И доброга, ах, бабајку,

Поздрав'те ми моју милу,

А Милеву, белу вилу,

Ах, поздрави ——Збогом, Јевто брате,

Нек ти свеци за то плате!...≪

Тане пишти,

Коњиц вришти,

Рањен виче,

Гласи мутни,

Земља тутњи,

Непријатељ већ измиче!

(1853)