Mириси ноћи, мириси марихуане

Mарихуана је нешто што ме увек враћа у мојих петнаест година, наравно то је зато што сам продувао кад и већина, у првој години средње школе, тако да су се ово задовољство и овај период живота нераскидиво повезали у мом мозгу у једну јединствену успомену. Ово «задовољство» сам практиковао све до краја средње школе, а онда сам усред стонда који ни вишемесечна апстиненција није могла отклонити, Мају напрасно оставио. Био је то гледано из перспективе садашњости круцијалан тренутак у мом животу, јер бих у супротном сигурно кренуо путем мојих другова, који навикнути да «живе у трипу» стонд превазиђоше преласком на јаче дроге. Многи од њих су досада ваћ достигли дно пакла хероина, а многи су се ослободили мука смрћу.

Синоћ сам опет дувао... Прекинух вишегодишњу апстиненцију и то баш тамо где је све и почело у дворишту средње. Ја и један мој друг били смо решили да се нађемо управо на овом месту, да пијемо пиво, евоцирамо успомене и као и увек да поверавамо своје тајне један другоме.

Ја сам дошао први, лагано сам се пребацио преко ограде од школе и осврнувши се пар пута око себе полако сам кренуо ка добро познатој клупи. И ево је, иста онаква као кад сам последњи пут седео на њој, добро скоро па иста јер време је наравно учинило своје, али даске и рам су опстали.Угледавши је осетио сам својеврсно олакшање јер сам претходно имао веома јако предосећање да ћу затећи само бетонско постоље и шрафове, али ипак на сву срећу погрешио сам. Седох и почех посматрати даске, ижврљане, изгуљене, изрезбарене до непрепознатљивости , али ипак након пар тренутака претраге, под светлошћу мобилног указаше ми се резбарије из времена када сам и ја био средњошколац. Ко зна откада су ту и која их је генерација угравирала јер сећам се биле су присутне и када сам ја кренуо у средњу. Гледам познате графите, присећам се њихових поука, гледам потписе, жврљотине, шаре... Л. Већ поприлично касни, требало је одавно да стигне, након погледа на часовник осмехнуо сам се присетивши се да је у ствари одувек и било тако, ја дођем први а он жестоко окасни. И напокон ево га, висок, црнпураст, од дроге исцрпљен и омршавео, са сјајем у очима и блиставим осмехом, растресен и бескрајно драг стеже ми руку. Након што је сео разговор се распламтео, јер жудно се сећамо, сећамо се свега: школских згода и незгода, наших највних љубави, схватања, најлепших година. Заиста најлепших јер средњошколски дани су најбезбрижнији и најблиставији период живота, период када се тек сазрева па многе лоше ствари још нису схваћене и осећене на својој кожи, то је период када се живи махинално, срећно, опуштено, бурно, то је период када се имају најлепши идеали и када се најлепше сања. Касније живот све руинира, минира све наше илузије и слатке заблуде. Нека знања, ма колико била за живот неопходна и ма колико била знак зрелости је боље никада не сазнати... Са даље прошлости, прешли смо на ближу и до детаља смо запиткивали један другога шта је са ким било, жудно смо један другог слушали и у глави реконструисали животе, изгубљених пријатеља.Овај се оженио, она се удала, она родила двоје деце, онај се запослио, онај умро и све тако причасмо у прошлом времену, толико дуго да ми се напросто чинило да је све било и да више никада ништа неће бити.

Напокон исцрпевши залихе сећања заћутасмо. Мучних пар тренутака тишине, а онда се Л. Промешкољи, пробрља по џепу и сав озарен извади смотуљак марије. Ролање је за мене увек било посебан ритуал, вађење ризле, мешање са дуваном, ролање ииииии напокон паљење.Гледајући у Л.-ове веште руке учинило ми се као да међувреме апстиненције није ни постојало, као да је задње ролање било јуче – прекјуче а не пре толико година. Напокон је засијала црвена лопта жара и познати мирис испунио ваздух, а ја у грозници сличној оној коју сам имао први пут принесох џоинт уснама и снажно увукох дим, » јееботе, ал је јако» прозборих . Пар тренутака задржах дим а онда уследише како сам ја то одувке звао ефекти. Расположење ми се поправи ( марихуана никада није деловала депримирајуће на мене, параноја ми није позната), ерупција смеха се провали, а по телу милина... Ја и Л- када би смо дували увек би се исмејали као стока, што кажу док нас стомак не заболи.Тако и сада смо се озарени, срећни у грчу смејали, подстичући један другог постизали смо синергетски ефекат, јер ерупција једног изазивала је салве грохота код другог и тако око сат времена. Напокон се примиришмо, пријатна милина ми се разливала по телу, благ и топао поветарац ми је миловао лице, месец је лагано пловио по небу, невероватна повезаност мисли и дубина схватања , тако позната локација, школа, графити, брезе, мириси земље и ноћи ми освежавају слепочнице, безбрижност и ја у једном тренутку осетих како опет имам петнаест година. Напокон престанак «ефеката», Л. Ми се пожали како се увек након спуста осећа као последње говно, да га макар мало одобровољим, слагах како се и ја тако осећам. Опет мучни тренуци тишине ... , устадошмо, поздрависмо се и лагано одошмо остављајући иза себе патрљак од џоинта и успомене.

Будимо људи!

Да су ЛДП-исти атеисти и да им је црква не трн него балван у оку знао сам од раније. Али ни то сазнање ме није припремило за онолико пљување по Патријарху Павлу. И ја сам атеиста, али сматрам да увек треба имати обзира према другим људима и да  вернике и њихову потребу да верују  треба испоштовати, па  макар и из чисте  куртоазије. Дотични несрећни ЛДП-еисти су у аверзији и атаку на цркву превазишли и саме комунисте, а то и не чуди много кад се погледа ко су већини истакнутих ЛДП-еиста били родитељи. Њихова аверзија према цркви је толика, да чак нису могли ни да издрже до укопа Павла, већ су одмах кренули у рафалну паљбу, засипајући форуме, фејсбук и блогове са најогавнијим, најморбиднијим и најувредљивијим порукама на рачун Патријарха Павла, цркве, Бога и верника. Из садржаја порука лако је наслутити ко је огромном популарношћу Павла највише био раздражен, педери, лезбејке и остали настрани типови које је црква нагазила а који воле да се окупљају око ове политичке фракције. Извитопереност и ироничност аутора ових порука је и смешна и за жаљење, иконографија би у почетку била више мање иста, дотични би представљали себе као напредан, просперитетан део овог друштва који се бори против назадних и ретроградних снага, а затим би заборавивши на културу и цивилизацију коју «заступају» кренули у најпростачкије, најпримитивније  и најморбидније псовке и ружења Патријарха. Садржај тих текстова је био такав да их је могао смислити само болестан педерски ум. Рецимо у фејсбук групи Патријарх  Павле, «поштоваоци» који су са поносом истицали своју ЛДП оријентацију су писали, цитирам : «Srbijo puna si debila, kako misliš da uđemo u EU, kada  više od pola nacije jaše crkva, jebo vas patrijarh pavle posred pičke razvraćene maloumne glupe, sahranjujte više to, pseto je već počelo da smrdi, krajnje je veme da se pas preda crvima na večeru. Patrijarh pavle je sada u paklu, puši kurce djavolima!». Наравно јасно је шта их је рздражило, чињеница да пуно људи (па чак и атеиста) поштује покојног Павла, још увек јак утицај цркве међу народом и величанствена достојанствена Павлова сахрана . Ово последње их је можда и највише изнервирало, јер су стално истицали, цитирам :» neko je namerno želeo da organizuje veličanstveniju sahranu, od sahrane pokojnog premijera Đinđića» Занимљиво је да су врло брзо дотични заборавили да им је Патријарх Павле помагао, није их осуђивао и није подржавао Милошевића, већ је стао на чело демонстрације и кренуо у пробој милицијских кордона. О томе је са сетом и поштовањем причао и сам Чедомир Јовановић, који је за разлику од својих сексуално девијантних следбеника имао и поштовања и разумевања за покојног Патријарха.

Patrijarh srpski Pavle