Ma нек се сви торњају!

Узео сам слободан дан , једноставно када је овакво време не ради ми се!  Чини ми се да сам запао у неко депресивно стање, једноставно видео сам и поднео много лоших ствари. Смрт драгих пријатеља, надрндане колеге на послу које само сплеткаре и смештају једни другима ујдурму, стална претња да ће бити отпуштања, болесна мајка, све је то само део ствари који ми кида растројене живце. Зашто узимам слободан дан сада када  ми прети опасност од отказа, зашто по свваку цену не идем на посао? Па једноставно ствар је у томе да сам толико стрепео од тога да сам једноставно пукао и све ми је једно шта ће бити по том питању. То је оно када човек стрепи, стрепи па одједном отупи и у потпуности му је све једно.

Одаћу се породичном послу, моји родитељи држе кафану-ресторан  и добро им иде, само сада су већ стари и намеравају да се повуку па ће   посао препустити мени. Пара ту није баш велика али није ни лоша, може да се живи просечно, ма важно је да капље помало али стално. Такође придружићу се једном мом пријатељу који се бави продајом рачунара, добро му иде..., а сада тражи партнера за посао. Имам тамо негде у некој бестрагији  земљу за коју су неки људи са Косова заинтересовани  да је купе. Продаћу је и уложити у овај посао са увозом компоненти.

Зашто сам преломио, зашто сам одлучио да мењам начин живота ? Па не могу више да радим као коњ девет сати дневно за оног идијота од газде и то за мање од 30 000 месечно! Не могу да више трпим исфрустриране надрндане кретене и дркажије око себе. Не могу да гледам како људи који имају само средњу школу, лече своје комплексе на мени факултетски образованом. Зато нек се сви торњају, сајонара, ја идем неким другим путем,  јер овај садашњи ми је исувише узак и мрачан.

Живот је леп...

Пре неки дан сам се пресекао, јер сам пролазећи поред дрвета спазио на једној умрлици мог друга из основне школе.

 Са њим сам од првог до четвртог разреда седео у истој клупи, а касније смо се наставили дружити све до краја средње школе, након чега сам га тотално изгубио из вида. И ето после толико година опет гледам у његов лик али на умрлици. Када сам стигао кући, машио сам се за телефон и дао у потрагу за заједничким пријатељима и наравно информацијом од чега је умро. Ствар није ишла нимало лако, у принципу сви су знали од чега је умро али нико није хтео да каже. Када бих дошао до тог питања сви би почели да отежу увијају, а затим би рекли да у ствари не знају. Из толиког околишања схватио сам да је ствар незгодна, чим сви толико прикривају. То ме још више заинтригира, те наставих потрагу са још већим интензитетом и напокон након сат времена телефонирања сазнадох да је умро од дрогирања! Тачније од мешања алкохола и бенседина. То ме натера да се дубоко замислим, јер у мом сећању још увек је живео његов ведар, оптимистични и увек насмејани лик. Деловало ми је просто невероватно да би неко тако разуман, неко толико срећан, пун енергије и живота посегао за таквим начинима инстант среће. Уосталом не могу и иначе да разумем људе који траже срећу у омамљености, опијености, небулозном стању помрачене свести, парализи мозга и искривљеном перцепцирању стварности.Стварност је таква каква је, животна ситуација је таква каква је и од тога се не може побећи. Дрогирањем се ствари не могу поправити, а заборав стварности је илузоран јер се у стварност кад тад морамо вратити , морамо се вратити јер у њој једноставно живимо. Али кад мало боље размислим, лако је мени са сређеним животом да серем, ко зна шта му се све издешавало у животу, ко зна какве несреће и недаће чим је и он тако јак карактер посегнуо за бенсединима и алкохолом. 

Е ни тридесет година још немам а моја се генерација скоро преполовила. Човек чује са времена на време умро овај, погинуо онај али о томе размишља само на трен а затим све заборави. Прави шок заправо следи када се човек пресабере и види колико је то укупно живота, изражено бројем неповратно отишло. Човеку није све једно када види како његови вршњаци (а поготову познаници) умиру.Почињем лагано да схватам средовечне људе и старце као и њихово штрецање када виде своју генерацију на умрлици. Када је човек млад он се подсмева таквом понашању старијих људи, водећи се девизом; толике године спрцали а још им се живи, а такав дрчан став је уствари последица свести да је младом човеку смрт још далеко.Не зна младост да се сваком живи, да је сваком живот драгоцен и да се свако за њега грчевито држи. Као што рекох моја генерација се преполовила.Од свега најтеже ми пада чињеница да су то све били млади људи , људи који су тек почињали да живе, људи који су имали цео живот пред собом а тако су га глупо изгубили. Једноставно нису знали да цене живот или су га ценили али су у екстази живели као да им сутра неће сванути, што рече један мој пријатељ из средње: " хоћу да дишем пуним плућима 24 часа". Ево само кратког извода из све те трагедије мени познатих људи. Један се бавио криминалом, завршио је у затвору где су га изболи ножем, док је пребачен у болницу умро је. Шесторица су погинули у саобраћајној несрећи (сви су возили брзо , пребрзо...), осморица (еј осморица !!!) су се предозирали, један је умро од рака, један је оболео од леукемије , један је извршио самоубиство а једног су убили у кафанској тучи због девојке.

 И то су само случајеви за које ја знам, ко зна колико је тако људи из моје генерације скончало свој живот. Е сад неко ће рећи, па сви наведени (осим наравно ових оболелих од рака) и не наведени а њима слични су сами криви за своју несрећу. Живели су бурно, опасно, нису знали да цене живот или једноставно били су слабићи и зато су кренули путем самодеструкције! Е по мени то није тако, треба ствари увек гледати у ширем контексту, треба видети како су сви они хтели да живе, како су се трудили да заврше школе, како су безуспешно годинама тражили посао, како су живели као стока у беди јер им родитељи нису били имућни , живели су окружени којекаквим сумљивим типовима и били су буквално гурнути у њихов миље, гурнути преко ивице након које нема назад. То је моје мишљење ако неко мисли другачије ок не љутим се... Чак и ако занемаримо ове случајеве људи који су се коцкали са животом, долазимо до узнемиравајуће чињенице да све више људи још у раној младости обољева од разних болести и умире. Болести које су некада биле углавном резервисане за средње доба и старост спустиле су се међу омладину. Рак и многе друге болести напросто харају, чини ми се да млади никада нису оволико умирали од болести. Не желим да улазим у разматрање узрока таквог стања, али оно ме напросто фрапира, ја...., ја заправо веома волим живот, живот је леп...