Ma нек се сви торњају!

Узео сам слободан дан , једноставно када је овакво време не ради ми се!  Чини ми се да сам запао у неко депресивно стање, једноставно видео сам и поднео много лоших ствари. Смрт драгих пријатеља, надрндане колеге на послу које само сплеткаре и смештају једни другима ујдурму, стална претња да ће бити отпуштања, болесна мајка, све је то само део ствари који ми кида растројене живце. Зашто узимам слободан дан сада када  ми прети опасност од отказа, зашто по свваку цену не идем на посао? Па једноставно ствар је у томе да сам толико стрепео од тога да сам једноставно пукао и све ми је једно шта ће бити по том питању. То је оно када човек стрепи, стрепи па одједном отупи и у потпуности му је све једно.

Одаћу се породичном послу, моји родитељи држе кафану-ресторан  и добро им иде, само сада су већ стари и намеравају да се повуку па ће   посао препустити мени. Пара ту није баш велика али није ни лоша, може да се живи просечно, ма важно је да капље помало али стално. Такође придружићу се једном мом пријатељу који се бави продајом рачунара, добро му иде..., а сада тражи партнера за посао. Имам тамо негде у некој бестрагији  земљу за коју су неки људи са Косова заинтересовани  да је купе. Продаћу је и уложити у овај посао са увозом компоненти.

Зашто сам преломио, зашто сам одлучио да мењам начин живота ? Па не могу више да радим као коњ девет сати дневно за оног идијота од газде и то за мање од 30 000 месечно! Не могу да више трпим исфрустриране надрндане кретене и дркажије око себе. Не могу да гледам како људи који имају само средњу школу, лече своје комплексе на мени факултетски образованом. Зато нек се сви торњају, сајонара, ја идем неким другим путем,  јер овај садашњи ми је исувише узак и мрачан.