Просвед је српска реч

Реч просвед данас углавном можемо чути или прочитати у вестима на хрватском језику, а у српском језику изузетно ретко је срећемо само код песника и књижевника. Ипак ова реч не само да није кроатизам већ је и активно коришћена у српском језику током 19. и почетком 20. века уместо речи протест. Просвед је словенска реч, кованица од речи pro + s + praslовенско vědъ, где vědъ значи видети, знати. Прегледањем старих српских књига, скенираних и окачених на интернет од стране google books, наилазимо на следеће примере употребе речи просвед:

 

Бележнички списи Српског народноцрквеног сабора, 1907 година:

 

Архив српског друштва за фармацију и хемију, 1927 година:

 

 

 

Јован Бошковић О српском језику (речник српских речи), 1887 година: 

 

Богдан Поповић, Јован Скерлић Српски књижевни гласник, 1926 година:

  

 

 Часопис Мисао, 1922 година:

 

 

 

Српска књижевна задруга, 1896 година:
 

 

Имајмо достојанства!

Нек комшији цркне крава

Одувек сам био згрожен људима који размишљају по принципу: "Није важно што мени неће бити боље, важно је да ће њима бити горе". Ма колико да такве људе срећем изнова и изнова, никако да огуглам на њих. 

Пре неки дан сам се возио тролом и слушао разговор две огорчене "госпође" о продаји ЕПС-а. Обе највероватније у позним педесетим годинама, нашминкане, дотеране по последњој моди, са жваком у устима и бесом у глави.

Њихов дијалог се одприлике састојао од следећег:

Прва: "Ма нека га јеботе и продају, не видим што је он па уопште и наш. Шта ја имам од тог ЕПС-а? То бре корист имају само ови што у њему раде, грувају плату просек 70 000 - 80 000 хиљадарки а и јаче, док остатак Србије има плату једва 30 000."

Друга: " Ма да легло нерадника, не раде ништа, сигурна платица, боли их уво. Нека га продају немцима, па нека они доведу то у ред, отпусте вишак запослених, нека остану само они што стварно раде.То се ушљамчили на грбину овог народа паразити, странчари, мамини и татини синови, зато цена струје и јесте толика. А ја овог мог шефа морам сваког месеца да подсећам да ми да плату. Дугује ми већ два месеца. шта ћеш немам где па чекам...." 

Након тога  даља дискусија се наставила у стилу како само треба продати тај несрећни ЕПС, па да нам коначно сване.

Из овог дијалога се може закључити да дотичне највише боли плата запослених у јавном сектору и да је то једини "рационални разлог" због којег су оне за његову продају. Не занима њих што  ће цена струје након продаје странцима, порасти два до три пута (пример Бугарске и Румуније које су пре приватизације имале исто социјалне цене електричне енергије),  па ни то што држава продаје оно што су генерације годинама стицале. Њих једино интересује да неко не живи боље од њих, да нема животну сигурност, већу плату. Бољи живот и успех је оно што вам наш народ никада неће опростити. Нема везе што њима неће бити боље, што и даље неће примати плату месецима, што ће и даље бити израбљивани од стране неког предузетника, дај само да се смркне овима што живе боље. 

Наравно људи су огорчени немаштином, тешким животом али свој бес и мржњу усмеравају на погрешну адресу. Пошто не смеју да своју фрустрацију искажу пред онима који су их у такву ситуацију довели, а бес мора негде да изађе..... неки сигурносни вентил мора да постоји, онда се окрећу ка онима који живе боље и њих одређују за предмет своје зависти и мржње.

На крају и ја радим код приватника, али не завидим људима који раде у јавном сектору. Не сматрам да су ми ти људи нешто закинули као и да због њих живим нешто теже или чак да су они ову државу и народ довели у овакву ситуацију. Треба бити свестан правих криваца као и бес усмеравати на праву адресу. Ако комшији напослетку и  цркне крава, нама неће бити боље. 

 

Zavist

Ми деца са станице Зоо

Филм: "Ми деца са станице Зоо" можете у целости погледати на Jutjub-у .Филм је титлован на српскохрватском језику.

 

 

Такође, можете прочитати и књигу:  "Ми деца са станице зоо"

Наводно Vera Christiane има  свој фејсбук налог: http://www.facebook.com/people/Vera-Christiane-Felscherinow/100001169850996

Канибалистички перформанс

Zhu Yu (На кинеском: 朱昱 ) је  скандалозни  кинески уметник, чије је подручје рада перформанс и концептуална уметност . Zhu Yu  је рођен 1970 год. у граду Ченгду, а данас живи и ради у граду Беијинг.  Његов рад покрива различита подручја уметности и укључује истраживања суштине медија, концепте пролазности, суштину форме у датоме оквиру... 

Његови најпознатији радови : «Канибализам» и «Жртвовање» - настали између 2000 и 2002- разматрају морална и религиозна питања, питања разликовања цивилизованости и људскости од дивљаштва. Његов најпознатији рад  «Једење људи» , представљен је јавности 2000 године, на Шангајском фестивалу уметности. У овом раду , уметник серијом фотографија, приказује  како се спрема оброк од људског  фетуса а затим га једе. По признању  самог уметника, коришћени фетус женског детета је украден из научног института. 

Zhu Yu који иначе себе сматра хришћанином, тврди да ни у једној постојећој религији канибализам није забрањен ; а такође по њему није познат ни један једини закон који би нам забрањивао да једемо људе.

 

  

                                                Уметник израђује и једе своје дело.

Форуми – виртуелне установе за ментално оболеле

Сaкупио сам различите текстове о патологији форума, а затим сам их објединио у једну целину. Надам се да ће вам бити од користи и да се нико неће препознати J 

Forum

Форуми су најзагађенија места на интернету. Патолошки су загађена огромном количином глупости, идиотизма, лажи, тињајуће нетрпељивости и мржње. Форуми су рај за психичке болеснике, патолошке лажове, простаке и примитивце, садисте, провокаторе, инфантилне и баналне људе. Но кренимо редом... 

На свакоме форуму можете наићи на барем једног правог психичког болесника. Текстови ових људи се стално врте око одређеног, малог броја тема, које уствари представљају њихове фикс идеје. Те теме су најчешће секс, религија, социологија, филозофија и наука. За овакве случајеве је карактеристично да скоро никада не учествују у другим темама, као и да опсесивно врте и разрађују једну те исту идеју, коју и против неодобравања околине упорно бране. На овакве људе форумаши углавном реагују на три начина. Неки им се сурово подсмевају, притворно дискутујући подстичу их да иду до крајњих граница и да праве још веће будале од себе. У ову групу спадају и садисти,  који користећи се етикетом будала која прати овакве особе, као и попустљивошћу администратора у расправи са оваквим особама, немилосрдно се над њима иживљавају. Но о садистима ћемо касније... Неки други форумаши психички оболеле једноставно игноришу, док они трећи иако нормални, овакве људе узимају за озбиљно и упуштају се у мучну и јалову расправу са њима. Ови трећи, не увиђајући са киме имају посла троше силну енергију и време, покушавајући да оболелима докажу како греше, како су у заблуди и како говоре гомилу глупости. Ова трећа врста, којој сметају оболели,  је такође  непопустљива и упорно покушава да ова лудачка трабуњања разумом обезвреди и оспори. Наравно на ове њихове покушаје да их дискредитују оболели реагују још агресивнијим наступом у одбрани њихове фантазије. Ментално оболели по форумима, често оспоравају прихваћене научне теорије, праве своје сопствене теорије,  доказе и фанатично настоје да докажу како научници у нечему крајње баналном тобоже греше. Неки  од њих одбацују постојећа верска учења као таква и модификују их мешајући традиционална верска учења са сопственим фантазијама. Неки од њих пак употпуности измишљају своју сопствену веру и очајнички настоје да придобију своје следбенике.Постоји и њихова сушта супротност  а то су фанатични верници, који све посматрају кроз верску догму и проводе читаве сате нападајући преко форума све што се противи вери (науку, технику, технологију цивилизацију,  итд.) . Неки од ментално оболелих су опсeднути теоријом завере, неки су дубоко забраздили у филозофију, метафизику, окултно и фантастично. Неки од њих су сексуални манијаци, воајери, педофили и перверти. Напокон неки од њих једноставно  бескрајно неповезано трабуњају  гомилу глупости, које нико сем њихових конфузних умова не може разумети. 

Лажови су веома чести.  То су људи који или имају патолошку потребу  да импулсивно стално лажу или људи који лажући теже да барем на интернету задовоље своје потребе за пажњом, поштовањем, дивљењем и попоуларношћу у друштву. Лажове је лако препознати, то су они чланови форума чије су приче о њима самима, као и о њиховом животу  готово увек фантастичне, невероватне и на граници немогућег. Они су увек хероји  њихове приче, високо су образовани, имају све материјално, свуда су били, све су видели , све знају и умеју, све су у животу радили и искусили. Неки од њих вероватно на форуму изфантазирају цео свој живот, брижљиво,  од самога почетка,  (пред форумашшима)  градећи одређени лик. А ликови које они измишљају су заиста маштовити, лажови често воле да се представљају као високо образовани (као научници, најчешће физичари, као лекари специјалисти, инжењери конструктори, стручњаци који раде у иностранству на чувеним универзитетима и институтима), затим као војна лица,  ветерани ратова, као авантуристи (планинари, рониоци...), велики сексуални заводници. Има оних који и импулсивно, махинално лажу, па њихова прича често варира од теме до теме. Тако је рецимо један форумаш у једној теми био стручни сарадник «Макс Планк» института , а у другој археолог !?! Такви лажови не граде чврсто само један лик и не држе се само једне приче па тако често бивају ухваћени у лажи. Такав тип људи не престаје са лажима чак и када им већи број људи отворено каже да  фантазирају! 

 Садисти су ту да би се на некоме иживљавали и  притом уживали у његовом душевном болу. Садисти су добри  аналитичари и пажљиво проучавају личности форумаша, како би уочили комплексе од којих појединци пате. Затим отпочињу вербалну игру у коју увлаче жртву, притом свесно циљајући на њене комлексе не би ли јој нанели душевни бол. Овакве особе своју жртву вређају помињући им њихову дебљину, физички изглед, интелигенцију обазовање као и друге ствари које чине одређену особу искомплексираном. Честа мета садиста су и људи против којих постоји удружена читава једна група форумаша. Такви људи су садистима лака мета и они се придружују хајци настојећи да је још више потпале, те да она поприми још већи интензитет. 

Провокатори  или  тролови су  аутори, чији је једини циљ, да својим прилозима изазову што већу пажњу посетилаца и што обимнију реакцију других аутора.Тролови, обично нису тематски заитересовани, него наступају агресивно са покушајем стварања раздора у постојећој заједници,  дискредитовања особа са другачијим мишљењем  или усмеравања  тока дискусије у непродуктивном правцу.Поједини  тролови се користе префињеним  дијалектичким и реторичким методама и тако се камуфлирају да често веома дуго  остају непримећени. 

И на крају интернет инфантилне  и баналне особе су људи који су већ увелико у средњем добу а када посматрате њихове постове имате утисак да читате текст детета. Такве особе су незреле, пишу инфантилне текстове који су садржајно празни, често очајнички траже да им се посвети пажња. Овакве особе често као одговор не искуцају ни једну једину реч, већ пошаљу само смајли. Дакле када на неком форуму видите читаву страну где се као одговори појављују само смајлији, знајте да имате посла са интернет инфантилним особама. 

Mириси ноћи, мириси марихуане

Mарихуана је нешто што ме увек враћа у мојих петнаест година, наравно то је зато што сам продувао кад и већина, у првој години средње школе, тако да су се ово задовољство и овај период живота нераскидиво повезали у мом мозгу у једну јединствену успомену. Ово «задовољство» сам практиковао све до краја средње школе, а онда сам усред стонда који ни вишемесечна апстиненција није могла отклонити, Мају напрасно оставио. Био је то гледано из перспективе садашњости круцијалан тренутак у мом животу, јер бих у супротном сигурно кренуо путем мојих другова, који навикнути да «живе у трипу» стонд превазиђоше преласком на јаче дроге. Многи од њих су досада ваћ достигли дно пакла хероина, а многи су се ослободили мука смрћу.

Синоћ сам опет дувао... Прекинух вишегодишњу апстиненцију и то баш тамо где је све и почело у дворишту средње. Ја и један мој друг били смо решили да се нађемо управо на овом месту, да пијемо пиво, евоцирамо успомене и као и увек да поверавамо своје тајне један другоме.

Ја сам дошао први, лагано сам се пребацио преко ограде од школе и осврнувши се пар пута око себе полако сам кренуо ка добро познатој клупи. И ево је, иста онаква као кад сам последњи пут седео на њој, добро скоро па иста јер време је наравно учинило своје, али даске и рам су опстали.Угледавши је осетио сам својеврсно олакшање јер сам претходно имао веома јако предосећање да ћу затећи само бетонско постоље и шрафове, али ипак на сву срећу погрешио сам. Седох и почех посматрати даске, ижврљане, изгуљене, изрезбарене до непрепознатљивости , али ипак након пар тренутака претраге, под светлошћу мобилног указаше ми се резбарије из времена када сам и ја био средњошколац. Ко зна откада су ту и која их је генерација угравирала јер сећам се биле су присутне и када сам ја кренуо у средњу. Гледам познате графите, присећам се њихових поука, гледам потписе, жврљотине, шаре... Л. Већ поприлично касни, требало је одавно да стигне, након погледа на часовник осмехнуо сам се присетивши се да је у ствари одувек и било тако, ја дођем први а он жестоко окасни. И напокон ево га, висок, црнпураст, од дроге исцрпљен и омршавео, са сјајем у очима и блиставим осмехом, растресен и бескрајно драг стеже ми руку. Након што је сео разговор се распламтео, јер жудно се сећамо, сећамо се свега: школских згода и незгода, наших највних љубави, схватања, најлепших година. Заиста најлепших јер средњошколски дани су најбезбрижнији и најблиставији период живота, период када се тек сазрева па многе лоше ствари још нису схваћене и осећене на својој кожи, то је период када се живи махинално, срећно, опуштено, бурно, то је период када се имају најлепши идеали и када се најлепше сања. Касније живот све руинира, минира све наше илузије и слатке заблуде. Нека знања, ма колико била за живот неопходна и ма колико била знак зрелости је боље никада не сазнати... Са даље прошлости, прешли смо на ближу и до детаља смо запиткивали један другога шта је са ким било, жудно смо један другог слушали и у глави реконструисали животе, изгубљених пријатеља.Овај се оженио, она се удала, она родила двоје деце, онај се запослио, онај умро и све тако причасмо у прошлом времену, толико дуго да ми се напросто чинило да је све било и да више никада ништа неће бити.

Напокон исцрпевши залихе сећања заћутасмо. Мучних пар тренутака тишине, а онда се Л. Промешкољи, пробрља по џепу и сав озарен извади смотуљак марије. Ролање је за мене увек било посебан ритуал, вађење ризле, мешање са дуваном, ролање ииииии напокон паљење.Гледајући у Л.-ове веште руке учинило ми се као да међувреме апстиненције није ни постојало, као да је задње ролање било јуче – прекјуче а не пре толико година. Напокон је засијала црвена лопта жара и познати мирис испунио ваздух, а ја у грозници сличној оној коју сам имао први пут принесох џоинт уснама и снажно увукох дим, » јееботе, ал је јако» прозборих . Пар тренутака задржах дим а онда уследише како сам ја то одувке звао ефекти. Расположење ми се поправи ( марихуана никада није деловала депримирајуће на мене, параноја ми није позната), ерупција смеха се провали, а по телу милина... Ја и Л- када би смо дували увек би се исмејали као стока, што кажу док нас стомак не заболи.Тако и сада смо се озарени, срећни у грчу смејали, подстичући један другог постизали смо синергетски ефекат, јер ерупција једног изазивала је салве грохота код другог и тако око сат времена. Напокон се примиришмо, пријатна милина ми се разливала по телу, благ и топао поветарац ми је миловао лице, месец је лагано пловио по небу, невероватна повезаност мисли и дубина схватања , тако позната локација, школа, графити, брезе, мириси земље и ноћи ми освежавају слепочнице, безбрижност и ја у једном тренутку осетих како опет имам петнаест година. Напокон престанак «ефеката», Л. Ми се пожали како се увек након спуста осећа као последње говно, да га макар мало одобровољим, слагах како се и ја тако осећам. Опет мучни тренуци тишине ... , устадошмо, поздрависмо се и лагано одошмо остављајући иза себе патрљак од џоинта и успомене.

Ma нек се сви торњају!

Узео сам слободан дан , једноставно када је овакво време не ради ми се!  Чини ми се да сам запао у неко депресивно стање, једноставно видео сам и поднео много лоших ствари. Смрт драгих пријатеља, надрндане колеге на послу које само сплеткаре и смештају једни другима ујдурму, стална претња да ће бити отпуштања, болесна мајка, све је то само део ствари који ми кида растројене живце. Зашто узимам слободан дан сада када  ми прети опасност од отказа, зашто по свваку цену не идем на посао? Па једноставно ствар је у томе да сам толико стрепео од тога да сам једноставно пукао и све ми је једно шта ће бити по том питању. То је оно када човек стрепи, стрепи па одједном отупи и у потпуности му је све једно.

Одаћу се породичном послу, моји родитељи држе кафану-ресторан  и добро им иде, само сада су већ стари и намеравају да се повуку па ће   посао препустити мени. Пара ту није баш велика али није ни лоша, може да се живи просечно, ма важно је да капље помало али стално. Такође придружићу се једном мом пријатељу који се бави продајом рачунара, добро му иде..., а сада тражи партнера за посао. Имам тамо негде у некој бестрагији  земљу за коју су неки људи са Косова заинтересовани  да је купе. Продаћу је и уложити у овај посао са увозом компоненти.

Зашто сам преломио, зашто сам одлучио да мењам начин живота ? Па не могу више да радим као коњ девет сати дневно за оног идијота од газде и то за мање од 30 000 месечно! Не могу да више трпим исфрустриране надрндане кретене и дркажије око себе. Не могу да гледам како људи који имају само средњу школу, лече своје комплексе на мени факултетски образованом. Зато нек се сви торњају, сајонара, ја идем неким другим путем,  јер овај садашњи ми је исувише узак и мрачан.

Живот је леп...

Пре неки дан сам се пресекао, јер сам пролазећи поред дрвета спазио на једној умрлици мог друга из основне школе.

 Са њим сам од првог до четвртог разреда седео у истој клупи, а касније смо се наставили дружити све до краја средње школе, након чега сам га тотално изгубио из вида. И ето после толико година опет гледам у његов лик али на умрлици. Када сам стигао кући, машио сам се за телефон и дао у потрагу за заједничким пријатељима и наравно информацијом од чега је умро. Ствар није ишла нимало лако, у принципу сви су знали од чега је умро али нико није хтео да каже. Када бих дошао до тог питања сви би почели да отежу увијају, а затим би рекли да у ствари не знају. Из толиког околишања схватио сам да је ствар незгодна, чим сви толико прикривају. То ме још више заинтригира, те наставих потрагу са још већим интензитетом и напокон након сат времена телефонирања сазнадох да је умро од дрогирања! Тачније од мешања алкохола и бенседина. То ме натера да се дубоко замислим, јер у мом сећању још увек је живео његов ведар, оптимистични и увек насмејани лик. Деловало ми је просто невероватно да би неко тако разуман, неко толико срећан, пун енергије и живота посегао за таквим начинима инстант среће. Уосталом не могу и иначе да разумем људе који траже срећу у омамљености, опијености, небулозном стању помрачене свести, парализи мозга и искривљеном перцепцирању стварности.Стварност је таква каква је, животна ситуација је таква каква је и од тога се не може побећи. Дрогирањем се ствари не могу поправити, а заборав стварности је илузоран јер се у стварност кад тад морамо вратити , морамо се вратити јер у њој једноставно живимо. Али кад мало боље размислим, лако је мени са сређеним животом да серем, ко зна шта му се све издешавало у животу, ко зна какве несреће и недаће чим је и он тако јак карактер посегнуо за бенсединима и алкохолом. 

Е ни тридесет година још немам а моја се генерација скоро преполовила. Човек чује са времена на време умро овај, погинуо онај али о томе размишља само на трен а затим све заборави. Прави шок заправо следи када се човек пресабере и види колико је то укупно живота, изражено бројем неповратно отишло. Човеку није све једно када види како његови вршњаци (а поготову познаници) умиру.Почињем лагано да схватам средовечне људе и старце као и њихово штрецање када виде своју генерацију на умрлици. Када је човек млад он се подсмева таквом понашању старијих људи, водећи се девизом; толике године спрцали а још им се живи, а такав дрчан став је уствари последица свести да је младом човеку смрт још далеко.Не зна младост да се сваком живи, да је сваком живот драгоцен и да се свако за њега грчевито држи. Као што рекох моја генерација се преполовила.Од свега најтеже ми пада чињеница да су то све били млади људи , људи који су тек почињали да живе, људи који су имали цео живот пред собом а тако су га глупо изгубили. Једноставно нису знали да цене живот или су га ценили али су у екстази живели као да им сутра неће сванути, што рече један мој пријатељ из средње: " хоћу да дишем пуним плућима 24 часа". Ево само кратког извода из све те трагедије мени познатих људи. Један се бавио криминалом, завршио је у затвору где су га изболи ножем, док је пребачен у болницу умро је. Шесторица су погинули у саобраћајној несрећи (сви су возили брзо , пребрзо...), осморица (еј осморица !!!) су се предозирали, један је умро од рака, један је оболео од леукемије , један је извршио самоубиство а једног су убили у кафанској тучи због девојке.

 И то су само случајеви за које ја знам, ко зна колико је тако људи из моје генерације скончало свој живот. Е сад неко ће рећи, па сви наведени (осим наравно ових оболелих од рака) и не наведени а њима слични су сами криви за своју несрећу. Живели су бурно, опасно, нису знали да цене живот или једноставно били су слабићи и зато су кренули путем самодеструкције! Е по мени то није тако, треба ствари увек гледати у ширем контексту, треба видети како су сви они хтели да живе, како су се трудили да заврше школе, како су безуспешно годинама тражили посао, како су живели као стока у беди јер им родитељи нису били имућни , живели су окружени којекаквим сумљивим типовима и били су буквално гурнути у њихов миље, гурнути преко ивице након које нема назад. То је моје мишљење ако неко мисли другачије ок не љутим се... Чак и ако занемаримо ове случајеве људи који су се коцкали са животом, долазимо до узнемиравајуће чињенице да све више људи још у раној младости обољева од разних болести и умире. Болести које су некада биле углавном резервисане за средње доба и старост спустиле су се међу омладину. Рак и многе друге болести напросто харају, чини ми се да млади никада нису оволико умирали од болести. Не желим да улазим у разматрање узрока таквог стања, али оно ме напросто фрапира, ја...., ја заправо веома волим живот, живот је леп...

Хипстерија

Шта је то хипстер?

Хипстер је добростојећи, мање-више образован млади човек са претензијом креативности, индивидуализма и олистичке визије света. Ревoлуционарна, политички ангажована, колективна контра-култура младих која је од шездесетих до деведесетих изазвала многе културне, друштвене и политичке промене у модерном друштву њему је страна и често непозната. Он се иронично поиграва промашеним идејама и идеалима очеве и дедова, претвара их у постмодерне иконе и фетише које буквално “облачи“. Аутентични хипстер по дефиницији мора бити креативни индивидуалиста са пуно слободног времена. Али како креативност није равномерни интелектуални ресурс, све се обично  завршава тако што многобројни хипстери представљају једноличне имитаторе. Доследност идеји високог концептуалног ударништва се огледа у одевном и животном стилу, инспирисаном пролетерским клишеом индустријског радника шездесетих и седамдесетих година.Хипстер је син метрополе. Воли старе, историјске индустријске зоне, које је метропола прогутала, а индустрија напустила.Идеални хипстер живи у лофту, отвореном и јединственом стамбеном и радном амбијенту. Најбољи и најскупљи  лофтови су они добијени преграђивањем и адаптацијом старих и напуштених фабрика. Ове адаптације су обично поверене архитектама авангарде. Резултати преуређивања су луксузни и скупи атељеи/гарсоњере у ексклузивним амбијентима. Хипстер убија време у стварним, или  још чешће умишљеним креативним активностима, обиласцима разних културних догађаја, у тражењу забаве и лаког живота. Обожава индијску музику, текилу бум-бум и “раве” party у опустошеним и запуштеним амбијентима: старим магацинима, фабричким халама, хангарима.Хипстер ће за ту прилику ставити ружичасту “кефију” око врата са лептирићима или малим срцима, на место оне некада аутентичне које су у знак солидарности са Палестинцима носили његови политички ангажовани очеви. На глави ће имати камионџијски качкет са writer-om (потписом), за који је спреман да плати било коју суму. Уз то ће обући “vintage” T-shirt мајцу из осамдесетих година – коју је нашао у родитељском  орману или на “бувњаку”. Евентуално обући ће мајцу са осликаном иконом Че Геваре, или неку gadget мајицу из тог периода. Ако не успе да нађе аутентичан примерак, купиће нови сурогат којим је тржиште преплавњено. Преко ове мајице ће обући ординарну карирану фланелску кошуњу. Панталоне jeans, обавезно испод пупчане линије, ће бити тесне.Хипстер је свестан да живи у дарвинистичком друштвено-економском окружењу које никоме ништа не обећава. Хипстер је високо социјално биће, те му је потребан извесни универзални вредносни референт и заједнички именитељ. Ту му специјалисти маркетинга прискачу у помоћ својим производима бременитим алтруизмом и екосамосвешћу. Хипстера као потрошача је лако уловити.Хипстер обожава бицикл, али не било који: бицикл старе моде, без модерних кочница. Воли и производе добијене рециклирањем. Ту предњаче торбе од рециклираног платна у метростилу за мушкарце и торбице за девојке.Пошто је  бацио 150 евра за качкет последњег модног тренда, хипстер ће купити равне еспадриле или спортску обућу, при том дајући предност фирмама које строго привилегују солидарну трговину и коришћење рециклираног материјала . Фирма “Томс” је миљеник хипстерске субкултуре. Пословна формула солидарне трговине Томс-она је “One to One” (један за један): Један пар продатих еспадрила подразумева и поклон још једног пара ципела. Платнена торба са натписом FEED (храни!) комплетира еспадриле. Сваки  продати примерак ове торбе обезбеђује образовање и исхрану једног детета у најсиромашнијим крајевима света у току једне школске године.Временска перцепција хипстера даље од овога не иде.Аутентични хипстер схвата важност и улогу интелектуалне сфере у модерном друштву и спреман је да плати и поштену  цену за тај декоративн детаљ.Набиће на нос наочаре са великим црним оквиром, са диоптријом ако му је потребна, а ако није, онда са обичним стаклом. Недостатак довољне личне креативности хипстер најчешће надомести IQ сертификатом.“Субкултура хипстера” ја добро конструисана потрошачка група, савршен производ маркетинга и рекламе. Хипстери пошто су најчешће не запослени све горе наведене куповине врше новцем својих родитеља. Хипстер тежи да што је могуће  дуже буде незапослен, а при томе то не сматра нерадништвом, већ «боемским периодом свог живота» . Укратко хипстери су савршен маркетиншки производ, субкултура која наслеђује фенси стил, идеолошки га боји и превазилази. 

Марширала, марширала геј гарда

Размишљам о новом закону и моралу!

У потпуности ми је ок да гејеви и одрже ту њихову параду, ок ми је и да се држе на улици за руке и да се јавно љубе. Али ми није ок то што једно обично вуче друго, па према томе ако им дозволимо горе наведено, једног дана ће тражити да им се дозволе венчања, усвајање деце и много што шта ненормално! По мени граница нормалног мора се једном јасно дефинисати и учврстити.Стално спуштање границе морала није добро, ствари се морају крстити правим именом, болест звати болешћу, морбидно морбидним, перверзно перверзним. Мислим да објективно хомосексуалце треба дефинисати као болесне особе са својим тачно дефинисаним правима изван којих не могу поступати! Дакле дозволити им да се јавно декларишу као геј особе, заштити их од физичких напада али им забранити да ступају у брак и гаје децу.

Мислим да ни хомосексуалци нису невина јагњад, они често нападају и провоцирају хетеросексуалне, требали ли само да поменем  огавно удружење "Квирија". Разумем да су гејеви револтирани зато што су потиснути на маргине друштва па су због тога исфрустрирани и агресивни, али то немора да их нагони да буду против своје земље, против свега што је традиционално и својствено нашој историји, култури и традицији. Мислим да гејеви много сами себи ускачу у уста тиме што јавно праве спрдњу са Патријахом Павлом, што подржавају независност Косова, траже вазелин за Уроша (алузија на "правда за Уроша"), гласају за ЛДП, прете Стразбуром итд. Насиље рађа насиље, па према томе агресијом неће постићи да буду прихваћени и схваћени?

И на крају питање да ли сматрате да хомосексална хранитељска породица може утицати на сексуалну оријентацију усвојеног детета?

 

Педер добио по пичици

Гимназијалци из осме...

Данас сам присуствовао заиста ружном догађају. Наиме када се враћам са посла, често пут скратим тако што прођем кроз парк Шумице. Тако и данас запуцах кроз парк и присуствовах следећој сцени. 

На једној од клупа ближе стази, водили су љубав двоје гимназијалаца из оближње осме. Он је седео на клупи а она га је зајахала и скакала по њему, повремено вртила боковима и у ритму набијања смешно млатила главом. Он је мало старији, а она је онако девојче од прилике 16, 17 година. У једном тренутку сасвим неочекивано приђе им оближњи пензионер и поче их критиковати, како су наркомани, развратници, аморални блудници, перверти, неконтролисане животиње.На те увреде младић нагло збаци девојку са себе и свучене тренерке крете ка старцу.Старац скамењен од страха није ни покушао да бежи док му се младић приближавао. Младић снажно замахну песницама и везаним ударцима удари старца у стомак и у чело, након чега се он стрмоглави на земљу.Док је старац немоћно лежао на земљи, обесни младић је са још увек дигнутим пенисом стајао  над њим и од беса урлао .Девојка је за то време устала, навукла гаће , закопчала панталоне и злокобно почела да сикће : "Удри дегенерика, удрииии га !!!!!!!". 

Младић се након тог хушкања   у потпуности избезумио, клекао је изнад старца и снажно га брусио  песницама. "Воајеру, мајку ти јебем матору, матора дртина а воајеришеш" :  сиктао је пенећи. Помислих да се умешам,  да помогнем пензионеру али се онда сетих да је против мене подигнута тужба због неке друге туче ( описана у предходном посту) , те да још један инцидент може по мене у законском смислу бити фаталан. И таман док ми је то пролазило кроз главу испред мене  бупну оно безобразно девојче и простреливши ме очима засикта : "Шта је торима, шта зијаш оћеш и ти" рече ми  подрхтавајући од беса . Нећу рекох, у великом луку је обиђох и наставих даље. А када мало  одмакох окретох се и угледах како младић ПИША по пензионеру који лежи на земљи. Е ту ми пуче филм, бацих актовку  и бесно потрчах на малог дрипца. Међутим псето мало, увидевши како бесно јуришам ка њему , схвати да је ђаво однео шалу, махнито скочи и не обазирући се на своју девојку седе на свој скутер и утече. А оно што је мене потом начисто фрапирало, јесте то што је оно девојче  тада хистерично почело урла на мене и пензионера, претећи како ће средити да нас убију, осакате, измрцваре и тако даље. 

 И мада сам био поприлично бесан реших да је употпуности игноришем, приђох старцу и подигох га са тла . Старац ме је љутито стрељао очима јер је највероватније сматрао да сам намерно пустио да га понижавају па тек онда кренуо у напад. Донекле ме и би стид пред њим, јер  испао сам егоиста,  да се не бих даље компромитовао пред законом пустио сам да га тумбају. На крају свега у себи помислих :"Ееее када ови сада овако млате старе, какви ли ће тек бити када ја оматорим"

Zabod u tintaru

Danas sam iznenadio samog sebe, jer nisam znao da sam za tako nešto sposoban. Naime danas sam sreo svoju bivšu devojku sa njenim novim dečkom. Naravno priča bi se tu završila , da su se njih dvoje ponašali ljudski i dostojanstveno , ali nisu. Ja sam ih od početka ignorisao i ponašao se normalno , ali mi je njen sadašnji dečko prišao i rekao majmunac što ti uznemiravaš moju devojku? Ja sam ostao pribran i pokušao sam da ignorišem ludaka , bio sam učtiv i pokušao sam da rešim stvar na miran način. Ali tada nam je prišla kurva i rekla mu : " Ma pusti ga vidiš da je mentalać" . Nakon tih reči njen dečko me je iz sve snage udario pesnicom u slepočnicu! E tu mi je pukao film , šutnuo sam joj dečka u glavu a zatim kad je pao na zemlju divljački sam ga izbrusio pesnicama. Zatim sam ovu kurvu pesnicom udario u čelo , a kad je pala na zemlju iz sve snage sam je šutnuo u stomak . Dok su ležali nemoćno na zemlji , zverski sam ih pretukao. Miran sam i povučen čovek , ali mi je zaista dosta ponižavanja i iživljavanja kojekakvih dileja!

Одбацила си ме .... попут крпе.

Била си ми све , волео сам те и патио за тобом . Љубав ми је била помутила ум и здраво расуђивање , те нисам видео колико ме не волиш , колико сам ти безначајан и пролазан. Теби је лако , одеш на журку и нађеш фрајера , отвориш налог на фејсбуку и нађеш дечка , а мене подгреваш када ти је досадно и када си сама. Ја сам ти привремени дечко , стајалиште на путу ка некоме другом .Због тебе сам одбио фине девојке са којима сам заиста могао бити срећан .Сада сам сам , зато што сам био и остао будала , сам сам зато што ти никада немогу рећи не , зато што си за мене увек била и остала нешто посебно .Одрасли смо људи а ти се понашаш попут шипарице , не знаш кога волиш и шта желиш .Никако да се саставим сам са собом... 

Срби продали би и рођену мајку !

Да смо ми Срби никакав народ знао сам од раније , али у то колика смо говна уверио сам се тек недавно . Колика смо говна најбоље се види на примеру напада од стране наших грађана на породицу Миладина Ковачевића . Наиме из наше земље породица Ковачевић добија велики број претњи смрћу ! Није тешко погодити ко то прети , то су ЛДП-еисти , ДС-овци и сви други који би за ЕУ продали и рођену мајку . Без икаквог размишљања да ли је овај несрећник био нападнут па је морао да се брани и да ли ће њему у Америци бити праведно суђено ( а очигледно је да неће чим му без доказане кривице нуде 12 година робије ) , ове ситне душе прете његовој породици , врше притисак преко медија , удружују се преко интернета и траже да Ковачевић буде изручен .Они сматрају да је овај случај срозао углед Србије у Америци и ЕУ и да због тога нећемо добити обећану економску помоћ. Будале , Србија нема никакав углед у Америци и ЕУ , врло брзо су ти идиоти заборавили ко нам стално ради о глави , ко нас је бомбардовао , ко је признао Косово , ко у задњих двадесет година систематски ровари против Србије . Разумем ја врло добро да су они сила и да неваља да их провоцирамо , али чак и мале земље морају да имају одређену границу након које треба рећи доста . Треба понекад пружити и отпор , јер што им више попуштамо , то они више од нас траже . Погледајте само хапшење Радована Карадџића , Србија тиме ништа није добила а Министри ЕУ су констатовали цитирам : “Политика условљавања Србије даје добре резултате ” . Па кад даје добре резултате логично треба је и наставити , јер мотка и служи да се магарац са њом бије . Но ова ситна грађанска боранија која се ништа и не пита није уопште опасна , јер крајњу одлуку ће ипак донети држава . А држава ће Миладина да испоручи , тачније продаће га за обећану Америчку помоћ .

Е то је оно што ми највише смета , постали смо просјачка нација која ништа не предузима у области економије већ само узима кредите у иностранству , очекује донације и помоћ. Е моје присталице лаког живота , не гради се економија испоручивањем (продајом ) својих грађана , већ радом и паметним развојем привреде .

 Од свих бљувотина и глупости које сам чуо , највише ми се згадила изјава једног од наше цењене господе аналитичара (који су изашли из нафталина захваљујући увлачењу власти у дупе ) : “Хапшење Хашког бегунца Радована Караџића је добра ствар за нашу економију ”. Изем ти и ову државу а и овај народ !

 

Миладин Ковачевић
Миладин Ковачевић