Канибалистички перформанс

Zhu Yu (На кинеском: 朱昱 ) је  скандалозни  кинески уметник, чије је подручје рада перформанс и концептуална уметност . Zhu Yu  је рођен 1970 год. у граду Ченгду, а данас живи и ради у граду Беијинг.  Његов рад покрива различита подручја уметности и укључује истраживања суштине медија, концепте пролазности, суштину форме у датоме оквиру... 

Његови најпознатији радови : «Канибализам» и «Жртвовање» - настали између 2000 и 2002- разматрају морална и религиозна питања, питања разликовања цивилизованости и људскости од дивљаштва. Његов најпознатији рад  «Једење људи» , представљен је јавности 2000 године, на Шангајском фестивалу уметности. У овом раду , уметник серијом фотографија, приказује  како се спрема оброк од људског  фетуса а затим га једе. По признању  самог уметника, коришћени фетус женског детета је украден из научног института. 

Zhu Yu који иначе себе сматра хришћанином, тврди да ни у једној постојећој религији канибализам није забрањен ; а такође по њему није познат ни један једини закон који би нам забрањивао да једемо људе.

 

  

                                                Уметник израђује и једе своје дело.

Alex Jones о Србима

Има и међу Американцима, часних и храбрих људи, који желе да размишљају својом главом!

 

Како се праве бебе, хајде реци ми !?

Док је у нашој земљи  сексуално васпитање још увек табу тема, дотле је оно у западним земљама већ дужи низ година у оквиру школства. Тако рецимо у једном немачком уџбенику из "Seksuele opvoeding" (Сексуално васпитање), као одговор на питање како се праве бебе дате су следеће слике:

.

1.

2.

3.

4.

5.

 

6.

 7.

8.

9.

10.

11.

12.

13.

14.

 

 

 

Из историје Атеизма

Једна од најрадикалнијих организација у стаљинистичком систему био је Савез милитантних безбожника (Союз воинствующих безбожников). Као свесавезна совјетска организација, СМБ је деловао од 1925. до 1947 . Језгро ове организације чинио је часопис Безбожник (1922), а њен вођа се звао Јемелијан Јарославски (Емельян Ярославский). Подржан од стране тоталитарне државе и НКВД-а, СМБ је до 1941. нарастао на 96 хиљада ћелија и 3,5 милиона чланова. На Другом конгресу СМБ (1929) уприличен је и подмладак ове злокобне организације, под називом Млади милитантни безбожници (Юные воинствующие безбожники). ММБ је у свакој школи образовао кружоке младих безбожника (кружки юных безбожников), у које је већ за две године регрутовано два милиона деце .

Јарославски је сматрао да се у пропагандном рату са религијом Безбожници могу служити свим средствима. Не само научна критика религиозних догми и објашњења, већ и исмевање је било допуштено, па и пожељно. Рецимо, на једној од карикатура из «Безбожника», било је нацртано како Бог удахњује Адаму душу кроз црево за клистирање, право у чмар . Пропаганда је подразумевала и забрану уметничих дела са духовним садржајем. Захваљујући Јарославском, забрањено је извођење духовне музике Чајковског, Рахмањинова, Моцарта, Баха, Хендла. Јарославски је такође саставио и списак непожељних књига, на ком су се нашла дела Платона, Канта, Толстоја, Достојевског. Ти спискови су били достављени свим библиотекама, у којима су књиге затим склоњене у нарочите магацине, или једноставно уништене . “Пропагандисти-безбожници” и “агитатори-атеисти” Савеза милитантних безбожника нарочито су били регрутовани међу природнонаучном интелигенцијом. Од њених припадника се очекивало да “са научне тачке гледишта” разбијају празноверице, али и да, са ауторитетом научника, исмевају и на сваки начин ниподаштавају “опслужиоце култа” (служители культа), тј. свештенике и монахе, и да их приказују као најобичније “врачеве” и “шамане”. Пропагандно подбадање брзо је прелазило у мржњу, а мржња у акцију. Акција се састојала из затварања и рушења цркава, скидања и топљења звона, уништавања икона, покрова и књига, као и затварања и убијања “опслужилаца култа” . Две трећине православних храмова било је затворено, од чега трећина њих потпуно уништено . Сви манастири били су угашени, а монаси и монахиње побијени или послати у концлогоре . Спаљено је на милионе икона и вредних рукописних књига, а око 400 хиљада звона скинуто је и послато у топионице . “Безбожници” су своје “акције” волели и да овековече, сматрајући да је то нешто чиме треба да се поносе. Тако је, рецимо, уништење саборног храма Христа Спаситеља, у Москви, стругање фресака и ломљење великог иконостаса, снимљено филмском камером.

 

Безбожник