Из историје Атеизма

Једна од најрадикалнијих организација у стаљинистичком систему био је Савез милитантних безбожника (Союз воинствующих безбожников). Као свесавезна совјетска организација, СМБ је деловао од 1925. до 1947 . Језгро ове организације чинио је часопис Безбожник (1922), а њен вођа се звао Јемелијан Јарославски (Емельян Ярославский). Подржан од стране тоталитарне државе и НКВД-а, СМБ је до 1941. нарастао на 96 хиљада ћелија и 3,5 милиона чланова. На Другом конгресу СМБ (1929) уприличен је и подмладак ове злокобне организације, под називом Млади милитантни безбожници (Юные воинствующие безбожники). ММБ је у свакој школи образовао кружоке младих безбожника (кружки юных безбожников), у које је већ за две године регрутовано два милиона деце .

Јарославски је сматрао да се у пропагандном рату са религијом Безбожници могу служити свим средствима. Не само научна критика религиозних догми и објашњења, већ и исмевање је било допуштено, па и пожељно. Рецимо, на једној од карикатура из «Безбожника», било је нацртано како Бог удахњује Адаму душу кроз црево за клистирање, право у чмар . Пропаганда је подразумевала и забрану уметничих дела са духовним садржајем. Захваљујући Јарославском, забрањено је извођење духовне музике Чајковског, Рахмањинова, Моцарта, Баха, Хендла. Јарославски је такође саставио и списак непожељних књига, на ком су се нашла дела Платона, Канта, Толстоја, Достојевског. Ти спискови су били достављени свим библиотекама, у којима су књиге затим склоњене у нарочите магацине, или једноставно уништене . “Пропагандисти-безбожници” и “агитатори-атеисти” Савеза милитантних безбожника нарочито су били регрутовани међу природнонаучном интелигенцијом. Од њених припадника се очекивало да “са научне тачке гледишта” разбијају празноверице, али и да, са ауторитетом научника, исмевају и на сваки начин ниподаштавају “опслужиоце култа” (служители культа), тј. свештенике и монахе, и да их приказују као најобичније “врачеве” и “шамане”. Пропагандно подбадање брзо је прелазило у мржњу, а мржња у акцију. Акција се састојала из затварања и рушења цркава, скидања и топљења звона, уништавања икона, покрова и књига, као и затварања и убијања “опслужилаца култа” . Две трећине православних храмова било је затворено, од чега трећина њих потпуно уништено . Сви манастири били су угашени, а монаси и монахиње побијени или послати у концлогоре . Спаљено је на милионе икона и вредних рукописних књига, а око 400 хиљада звона скинуто је и послато у топионице . “Безбожници” су своје “акције” волели и да овековече, сматрајући да је то нешто чиме треба да се поносе. Тако је, рецимо, уништење саборног храма Христа Спаситеља, у Москви, стругање фресака и ломљење великог иконостаса, снимљено филмском камером.

 

Безбожник