Девет дана једне године

Девет дана једне године  је совјетски филм о судбини младога научника, коме су научна истраживања постала смисао живота. Атомски физичар Гусев проучава плазму, не би ли открио начин остварења контролисане фузије. Та истраживања су започета његовим професором Синцовым који је спроводећи експерименте добио смртоносну дозу зрачења и преминуо. Озрачен је и Гусев, лекари га опомињу на опасност, али он схватајући огромну важноста својих истраживања, наставља са експериментима. Режисер: Михаил Ромм, 1962, СССР

 Филм можете погледати овде :

Од животињског електрицитета па до батерије

Иако се откриће батерије приписује Александру Волти, има доказа да је батерија била позната још 2000. година пре нове ере! 

Једне олујне јунске ноћи 1816. (године која је због серије вулканских ерупција и уништених усева названа Годином без лета и Годином сиромаштва), у усамљеној вили «Диодати» на обали Леманског језера у Швајцарској, седели су песници Перси Шели и лорд Бајрон са својим пријатељима. Кратећи муњама и грмљавином испресецану ноћ, опкладили су се да ће свако од њих до јутра да напише по једну причу страве и ужаса с елементима натприродног – причу управо онакву каква је била и та ноћ. Победу у такмичењу доконих књижевника однела је, неочекивано, деветнаестогодишња супруга Мери: написала је кратку причу о доктору Франкенштајну и чудовишту које он оживљава. Касније ју је претворила у роман. Било је то прво дело научне фантастике у историји светске књижевности. Инспирацију за причу Мери је пронашла у лектири коју је спремала за то лето- у тексту о италијанском лекару Галванију и његовим експериментима са жабљим батацима. 

Луиђи Галвани (1737-1798) је био лекар и професор анатомије на универзитету у Болоњи. Проучавао је анатомију водоземаца. Када је једном приликом са својим асистентом изводио експеримент над мртвом жабом, дотакао је жабље батаке извором електрицитета и видео како су мишићи животиње почели да се трзају. Изгледало је као да је жаба оживела а Галвани је овај феномен назвао «животињским електрицитетом». Сматрао је да је открио електрицитет који поседују сва жива бића и који остаје у њима и након смрти... У наредних неколико година, Галвани је наставио да врши експерименте и да проучава « животињски електрицитет». Веровао је да је сам «живот електричан» и да свака ћелија има потенцијал, што је у ствари биолошки електрицитет.  Резултате својих сазнања објавио је у делу Commentarius de viribus electricitatis in motu musculari  , које је изазвало велику контраверзу и у коју су били укључени готово сви научници последње деценије 18. века.

Очекујући подршку и позитиван став, Галвани је поменуто дело послао пријатељу, физичару Александру Волти (1754-1827). Након почетног одушевљења, Волта је почео да изводи Галванијеве експерименте, чак и на самом себи. Закључио је, да је електрична струја у мишићима и нервима жабљих батака последица споја два различита метала, а не постојања животињског електрицитета. Галвани и Волта постали су љути противници. Нису крили своје неслагање о пореклу електрицитета. Да би доказао своју тврдњу, Волта је 1800. године извео експеримент у коме је уместо жабљих батака употребио цинкову и бакарну плочу и ставио их у раствор сумпорне киселине. На крајевима плоча појавило се наелектрисање! Била је то, у ствари, батерија, први трајни извор струје и први генератор једносмерне струје. Иако су били  противници, Волта је једносмерну струју константног напона и настанак електрицитета хемијским трансформацијама, назвао по Галванију - галванизам, а струју – галванска струја. Данас је у науци потврђено да су оба научника била у праву и да постоје обе врсте електрицитета; и биолошки и електрицитет метала. Волта је за свој изум био добро награђен, након што га је 1801. године прдставио лично Наполеону- овај му је доделио златну медаљу Француског института, номиновао га за сенатора Италије и доделио му титулу грофа.  

Постоји, међутим и теорија да је батерија била позната и пре Волтиног открића и то чак 2000. године старе ере! Аустријски истраживач Вилхелм Кениг је 1936. године, приликом ископавања у близини Багдада, пронашао глинену посуду у облику ћупа у којој су се налазили бакарни цилиндар и гвоздена шипка. Цилиндар је течним асфалтом био прилепљен за отвор ћупа, тако да се у њега могла сипати течност. Неколико година касније овај научник је објавио смелу тезу: ако се ови елементи гледају повезано, онда ћуп може да представља само једно – батерију! По њему , ћуп је могао да производи електричну струју. Савремени научници су направили идентичну посуду, испунили је течношћу и утврдили да се између бакарног цилиндра и гвоздене полуге јавила струја напона 0,5 V. Остаје тајна,  једино зашта је ова батерија могла служити?  

Људско тело у бројкама

 Људско тело је универзум који чине ћелије, молекули и атоми. У човековом телу ради 100 000 милијарди ћелија, 15 000 пута више него што на нашој планети има људи. Само наш имуни систем има 1000 милијарди лимфоцита као и 100 трилиона нарочитих молекула такозваних антитела која при свакој најезди страних тела ступају у борбу као какве невидљиве одбрамбене ракете.

 Без одмора, целог живота, мења се ова невидљива биолошка заједница: тело производи сваке секунде око 7 милиона нових ћелија. Сваког дана у њему изумре 600 милијарди једних ћелија и створи се исто толико нових, Десет на 28. степен атома које тело створи протичу кроз њега као невидљиви ток времена. Они се стварају и трансформишу обнављајући наше месо и крв: скоро свака 24 часа настају нове стомачне жлезде, свака три дана нова слузокожа стомака и црева, сваких шест седмица нова јетра, сваког месеца нова кожа, на  сваких неколико месеци потпуно нов скелетни систем. Неосетљиво и без напора одвија се ова биолошка смена док наше срце свакодневно откуцава 100 000 пута, а ми удахнемо и издахнемо 25 000 пута.

 

 

Бајка о електрицитету

 

                                                                                                                   
Никола Тесла један од највећих истраживача и изумитеља на пољу електро и радио-технике најпре је, 1915. године, дванаестогодишњој девојчици Поли испричао, а потом и записао, ову кратку историју електрицитета и електричне струје.

Ко истински жели да схвати сву величину нашег доба треба да проучи историју развоја електрицитета. Ту ће наћи причу какве нема ни међу бајкама из "Хиљаду и једне ноћи".


Прича почиње далеко пре почетка наше ере, у доба када су Талес, Теофраст и Плиније говорили о магичним својствима "електрона" (ћилибара), драгоцене ствари која је постала од суза из Очију Хелиада, сестара оног несрећног младића Фаетона који је покушао да овлада Фебовим кочијама и скоро спржио читаву земљу. Ту тајанствену појаву живахна машта старих Грка приписала је, наравно, неким надземаљским узроцима, и удахнула ћилибару живот и душу. Је ли то било стварно веровање или више  песимистичко тумачење - још увек је питање.И дан данас има врло просвећених људи који мисле да је бисер жив, да у додиру са топлим људским телом постаје све лепши, све сјајнији; а многи научници мисле да је и кристал живо биће,па се такво мишљење чак проширило и на читав свемир откако је Џагадис Чандра Бозе показао низом значајних експеримената да и такозвана беживотна материја одговара на спољње надражаје на потпуно исти начин на који реагује биљно или животињско ткиво. Значи да се ова празноверица старих о ћилибару, уколико је уопште постојала , не може узети као доказ о њиховом незнању, и да се о њиховом познавању електрицитета може само нагађати. Занимиљива је чињеница да су они рибу рађу употребљавали као неку врсту електро-терапије. На неким примерцима старог новца налазимо двоструке звездице, налик на варнице, сличне онима које производи галванска батерија. А и неколико других сачуваних података, мада врло мршавих, говоре у прилог уверењу да је било изабраних који су имали много дубље знање о природи оне појаве запажене на ћилибару. Taко се Мојсије, на пример, несумљиво служио електрицитетом далеко вештије него ма ко у његово време. У Библији се на једном месту у детаље, с великом прецизношћу, описује у ствари машина у којој се електрицитет стварао трењем ваздуха о свилене завесе и гомилао у кутију конструисану као кондензатор. Врло је вероватно да је Аронове синове убила струја високог напона и да је Весталска ватра код Римљана била електричне природе. Инжењерима тог времена је морао бити познат погон каишевима, те се не може претпоставити да нису опазили обилно развијање статичког електрицитета. Уз погодне атмосферске прилике каиш се може претворити у прави динамички генератор способан да изазове многа врло занимљива дејства. Ја сам палио електричне сијалице, покретао моторе, и изводио разне друге не мање занимљиве експерименте - све помоћу електрицитета добијеног каишевима и нагомиланог у лимене кутије.

Може се са сигурношћу закључити да су старим философима биле познате многе чињенице у вези са овом неухватљивом силом, те је чудновато да је било потребно да прођу две хиљаде година до прве појаве научне расправе о електрицитету и магнетизму, до чувеног Гилбертовог дела објављеног 1600. године. Овако дуги период неактивности може се ипак донекле објаснити. Ученост је била привилегија изабраних који су свако ново сазнање љубоморно чували у свом кругу. Везе није било лако одржавати, па је тешко долазило до сарадње измедђу географски раздвојених истраживача. А узрок је донекле била и склоност људи тих времена да запоставе практичне проблеме и да се боре, да живе за апстрактне принципе, за догме, за предања, идеале. Човечанство се у Гилбертово време још није било много променило, али су његова јасна учења снажно деловала на учене духове. Почеле су се брзо, једна за другом, појављивати разне машине на принципу  трења, па је растао и број експеримената и посматрања. Празноверни страх је постепено уступио место научној проницљивости, те је 1745. године свет са узбуђењем примио вест да су Клајст и Мусенброк успели да у једну посуду ухвате неку тајанствену силу која је затим показала своју разорну снагу ослободивши се уз љути прасак. Тако се родио кондензатор, можда изум у историји развитка науке о електрицитету.

За следећих четрдесет година човечанство је начинило два огромна скока напред: Франклин је показао идентичност оне благе ћилибарове душе и стравичног Јупитеровог појаса, а Галвани и Волта су пронашли електро-хемијски извор струје из кога се магични флуид може добијати у неограниченим количинама. А онда је за даљих четрдесет година постигнут још крупнији успех: Ерстед је постигао значајан напредак тиме што је електричном струјом успео да утиче на магнетну иглу. Араго је створио електромагнет, Сибек - термостуб, а Фарадеј је, 1831. године, све те успехе крунисао изјавом да је успео да из магнета добије електрицитет, чиме је у ствари открио принцип оне дивне машине - динама, и започео нову еру, не само научног истраживања, него и практичне примене електрицитета. Од тада се проналасци непроцењиве вредности нижу вртоглавом брзином. Телеграф, телефон, фонограф, сијалица, индукциони мотор, осцилаторни трансформатор, рентгенски зраци, радиум, радио - све то, уз многе друге револуционарне проналаске, дубоко именило животне услове човечанства. За 84 године неухватљива сила из живог ћилибара и магнетне руде претворена је у киклопску снагу која све брже и брже окреће точкове прогреса. То је укратко бајка о електрицитету од Талеса до данас. Догодило се немогуће: надмашени су и најлуђи снови, а   зачуђени свет се пита: шта је сад на реду?

 

Никола Тесла

Ајнштајнов фрижидер

Ко каже да се велики умови не баве стварима из свакодневног живота!  Ево једног примера који илуструје да то није увек тако.

Године 1926, Ајнштајн и његов бивши студент Лео Силард (Leó Szilárd) заједнички су патентирали Ајнштајнов фрижидер. УС патентни биро је наградио Ајнштајна и Лео Силарда за овај фрижидер,11. новембра 1930. Патент покрива термодинамичке циклусе расхлађивања, који омогућавају хлађење без покретних делова, на константном притиску, са топлотом као јединим улазом. Расхладни циклуси користе амонијак, бутан и воду.

 Шематски приказ ајнштајновог фрижидера.

                                   Шематски приказ рада ајнштајновог фрижидера