Бајка о електрицитету

 

                                                                                                                   
Никола Тесла један од највећих истраживача и изумитеља на пољу електро и радио-технике најпре је, 1915. године, дванаестогодишњој девојчици Поли испричао, а потом и записао, ову кратку историју електрицитета и електричне струје.

Ко истински жели да схвати сву величину нашег доба треба да проучи историју развоја електрицитета. Ту ће наћи причу какве нема ни међу бајкама из "Хиљаду и једне ноћи".


Прича почиње далеко пре почетка наше ере, у доба када су Талес, Теофраст и Плиније говорили о магичним својствима "електрона" (ћилибара), драгоцене ствари која је постала од суза из Очију Хелиада, сестара оног несрећног младића Фаетона који је покушао да овлада Фебовим кочијама и скоро спржио читаву земљу. Ту тајанствену појаву живахна машта старих Грка приписала је, наравно, неким надземаљским узроцима, и удахнула ћилибару живот и душу. Је ли то било стварно веровање или више  песимистичко тумачење - још увек је питање.И дан данас има врло просвећених људи који мисле да је бисер жив, да у додиру са топлим људским телом постаје све лепши, све сјајнији; а многи научници мисле да је и кристал живо биће,па се такво мишљење чак проширило и на читав свемир откако је Џагадис Чандра Бозе показао низом значајних експеримената да и такозвана беживотна материја одговара на спољње надражаје на потпуно исти начин на који реагује биљно или животињско ткиво. Значи да се ова празноверица старих о ћилибару, уколико је уопште постојала , не може узети као доказ о њиховом незнању, и да се о њиховом познавању електрицитета може само нагађати. Занимиљива је чињеница да су они рибу рађу употребљавали као неку врсту електро-терапије. На неким примерцима старог новца налазимо двоструке звездице, налик на варнице, сличне онима које производи галванска батерија. А и неколико других сачуваних података, мада врло мршавих, говоре у прилог уверењу да је било изабраних који су имали много дубље знање о природи оне појаве запажене на ћилибару. Taко се Мојсије, на пример, несумљиво служио електрицитетом далеко вештије него ма ко у његово време. У Библији се на једном месту у детаље, с великом прецизношћу, описује у ствари машина у којој се електрицитет стварао трењем ваздуха о свилене завесе и гомилао у кутију конструисану као кондензатор. Врло је вероватно да је Аронове синове убила струја високог напона и да је Весталска ватра код Римљана била електричне природе. Инжењерима тог времена је морао бити познат погон каишевима, те се не може претпоставити да нису опазили обилно развијање статичког електрицитета. Уз погодне атмосферске прилике каиш се може претворити у прави динамички генератор способан да изазове многа врло занимљива дејства. Ја сам палио електричне сијалице, покретао моторе, и изводио разне друге не мање занимљиве експерименте - све помоћу електрицитета добијеног каишевима и нагомиланог у лимене кутије.

Може се са сигурношћу закључити да су старим философима биле познате многе чињенице у вези са овом неухватљивом силом, те је чудновато да је било потребно да прођу две хиљаде година до прве појаве научне расправе о електрицитету и магнетизму, до чувеног Гилбертовог дела објављеног 1600. године. Овако дуги период неактивности може се ипак донекле објаснити. Ученост је била привилегија изабраних који су свако ново сазнање љубоморно чували у свом кругу. Везе није било лако одржавати, па је тешко долазило до сарадње измедђу географски раздвојених истраживача. А узрок је донекле била и склоност људи тих времена да запоставе практичне проблеме и да се боре, да живе за апстрактне принципе, за догме, за предања, идеале. Човечанство се у Гилбертово време још није било много променило, али су његова јасна учења снажно деловала на учене духове. Почеле су се брзо, једна за другом, појављивати разне машине на принципу  трења, па је растао и број експеримената и посматрања. Празноверни страх је постепено уступио место научној проницљивости, те је 1745. године свет са узбуђењем примио вест да су Клајст и Мусенброк успели да у једну посуду ухвате неку тајанствену силу која је затим показала своју разорну снагу ослободивши се уз љути прасак. Тако се родио кондензатор, можда изум у историји развитка науке о електрицитету.

За следећих четрдесет година човечанство је начинило два огромна скока напред: Франклин је показао идентичност оне благе ћилибарове душе и стравичног Јупитеровог појаса, а Галвани и Волта су пронашли електро-хемијски извор струје из кога се магични флуид може добијати у неограниченим количинама. А онда је за даљих четрдесет година постигнут још крупнији успех: Ерстед је постигао значајан напредак тиме што је електричном струјом успео да утиче на магнетну иглу. Араго је створио електромагнет, Сибек - термостуб, а Фарадеј је, 1831. године, све те успехе крунисао изјавом да је успео да из магнета добије електрицитет, чиме је у ствари открио принцип оне дивне машине - динама, и започео нову еру, не само научног истраживања, него и практичне примене електрицитета. Од тада се проналасци непроцењиве вредности нижу вртоглавом брзином. Телеграф, телефон, фонограф, сијалица, индукциони мотор, осцилаторни трансформатор, рентгенски зраци, радиум, радио - све то, уз многе друге револуционарне проналаске, дубоко именило животне услове човечанства. За 84 године неухватљива сила из живог ћилибара и магнетне руде претворена је у киклопску снагу која све брже и брже окреће точкове прогреса. То је укратко бајка о електрицитету од Талеса до данас. Догодило се немогуће: надмашени су и најлуђи снови, а   зачуђени свет се пита: шта је сад на реду?

 

Никола Тесла