Прича о две Србије

 Пред последње изборе, пропагандни стручњаци које је ангажовао ДС, у јеку предизборне кампање лансираше причу о две Србије. Једна је она необразована, заостала, крезуба, сељачка, тупава, ретардирана, идиотска и примитивна половина Србије, а друга је грађанска, напредна, просперитетна, прогресивна, образована и искључиво ка будућности окренута. Ова прича је наравно лансирана у дневнополитичке сврхе и имала је за циљ да ДС-у повећа број гласача једноставном паролом: « Ко је са нама напредан је, ко је против нас ретардиран је» Наравно сви више воле да буду напредни...

Након избора,  страсти су се наравно стишале и та  прича о две Србије је све мање и мање помињана у медијима, тако да сам ја и више него наивно поверовао како је са том глупошћу , барем до следећих избора  завршено. Али авај, заборавио сам колико овај народ воли да се дели, колико воли да гледа искључиво црно или бело, као да не постоје нијансе сиве, разум, компромис, средње решење као можда и најбоље! Наиме та прича о две Србије се и више него добро примила у нашем народу, нашла је плодно тло и неуништиво је пустила дубоко корење, утичући да се као народ још више делимо и мрзимо. Та прича како постоје напредни и назадни, нашла је плодно тло међу нашом малограђанштином; неоствареним, неуспешним и исфрустрираним људима ; политичким острашћеницима као и међу пропалим уметницима и пропалом интелигенцијом. Тако су појединци умислили како су они права Богом дана елита, интелигенција ове земље, господско грађанство, прогресивна снага...  Наравно између онога што приписују себи и између онога што стварно јесу постоји огромна разлика! Та фикс идеја таквим сподобама исључиво служи да хране свој посрнули его, као и да им омогући да имају себи супротстављену страну, ка којој могу усмерити свој бес и фрустрацију. 

Да отворим очи и увидим како је прича о две Србије и више него актуелна, помогла ми је јучерашња емисија у којој су учествовали победници «Фарме» Наиме ови што себе сматрају напреднима, укључивали су се  телефонски у емисију и бацали гомилу дрвља и камења по остатку оне примитивне и Сељачке Србије која је гласала за победу «зла» по имену Милош. При томе, Маца је у сврху одржања идеје о напредности прве Србије, идеализован и сви његови простаклуци, испади, сво његово необразовање и некултура, као и све његове глупости су заборављени и опроштени.Госпође које су се јављале да баце свој комад говнета по тој другој Србији, би обавезно при представљању истакле како су из Београда. Ваљда им је то што су београђанке, дало неки посебан легитимитет, неки урбани шмек, доказ о вишем пореклу, образовању, доказ неког елитизма који им дозвољава да пишају по остатку те «сељачке Србије» Наравно  џабе им је што су београђанке када су у души малограђанке.  Највећи доказ како као народ све посматрамо кроз призму политике и дељења на ове и оне, био је тренутак када је један гледалац, након што је добио укључење острашћено ускликнуо : «Мацо да нам је више људи као што си ти, већ би били у Европској Унији» Наравно у целој овој причи крајње је небитан тај несрећни Маца, већ је тежиште на нашој глупости, неспособности да се не делимо на ове или оне, као и да не гледамо све кроз политику. У стварности постоји само једна Србија и питање је како ће она уопште опстати, када се овако страшно и страствено међусобно мрзимо и када нам је дневна политика, важнија од националних циљева. Понекад се питам да ли би та прича о две сасвим различите половине истога народа уопште имала прођу код неке друге нације? 

E књига: Радост секса-Алекс Комфорт

 Издавачев опис књиге:

Ова књига је светски бестселер, продат у око 10 милиона примерака, најпознатији приручник савременог света на тему успешних и испуњавајућих сексуалних односа, као врхунцу емотивног споја двоје блиских бића, којим веза љубавника превазилази чисто телесни контакт уживања и постаје префињено душевно јединство. Славећи секс као најузвишенији облик игре одраслих, Комфортов мудар и духовит текст омогућава паровима да заједнички развију и појачају свој сексуални живот, узимајући у обзир додатне савете за превазилажење присутног ризика AIDS-a. Ова западњачка "Камасутра" је богато илустрована са преко 100 љубавних положаја и техника.

Књига је на српском језику и можете је скинути овде:Радост секса вел. фајла 25,57 МВ

Jebanje!

 

 

 

Онанизам je природна човекова потреба

Док сам седео на тераси ( мада је сада већ помало и прохладно за то) чуо сам разговор двоjице једанаестогодишњака о дркању. Један од њих очигледно итекако има стажа у томе, а други је (био) неискусан . « Па како не знаш да га дркаш, узмеш га у руку када ти се дигне и вучеш кожицу горе, доле све док те не удари шок» поучавао  га  je искуснији друг. А након ове поуке «учитељ» му је  у детаље појашњавао како све може да се мастурбира, колико је то лепо радити а како је  још лепше ако се у току тога гледају порнићи или слике.  

То ме је насмејало, јер сам се сетио како сам још у основној школи у књизи: « Дечије болести» под одредницом «мастурбација» прочитао како се са њом почиње најчешће након информисања од стране пријатеља. Дечије болести, болест... замислио сам се зашто би то неко уопште звао болешћу, па то је сасвим природна и нормална ствар.Та помисао ме је подсетила на једну средњевековну књигу, у којој је писало да ће жени која  мастурбира испасти напоље материца (???!!) а да ће се мушкарцу који то практикује, осушити тестиси и спласнути снага тела. Занимљиво је приметити , како се и у двадесетом веку (Књига «Дечје болести» је штампана осамдесетих прошлог века)  мастурбација сматрала нечим болесним и ненормалним. А по већини психолога и лекара данашњице, мастурбација не само да није болест већ је и здрава! ( наравно ако се практикује умерено). Мастурбација је нешто што омогућава да се задовољи (смањи) сексуални нагон, као и да се задовоље неоствариве сексуалне жеље и фантазије. Мастурбација, тврде даље психолози, доводи до ослобађања од стреса и опуштања, тако да је људи практикују не само да би задовољили нагон већ и да би се ослободили агресивности и фрустрације. Неки лекари тврде како је умерени онанизам здрав по мушкарца јер редовно празни тестисе и на тај начин смањује вероватноћу појаве рака истих. Наравно увек има оних који мисле другачије, тако да постоје и доктори који заступају тезу да је онанија штетна по тестисе јер изазива механичка оштећења унутар њих. Стварно не знам ко је од њих у праву, али знам да сам већ увелико скренуо са своје првобитне замисли овог поста, па да се вратим на суштину...

 Ја нисам почео то да радим тако што сам за то сазнао од другова, па из радозналости решио да опробам и искусим. Пре се може рећи да сам дркање открио сам и то на сасвим случајан начин. Да ме жене узбуђују и привлаче али на некако другачији начин него дотад, открио сам већ са десет година. Тада би ми се већ редовно дизао на лепе и згодне девојке у које сам нетремце буљио док сам сатима листао кевине женске часописе. Сећам се да сам осетио како ме необично привлачи и узбуђује да им гледам ноге у црним најлонкама, стопала, стомак, груди, задњицу. Наравно пубертет ми је тада био тек у зачетку, тако да је требало да прође још годину дана па да откријем самозадовољавање. А десило се то сасвим случајно, једног пролећног послеподнева након повратка из школе, брљајући по ћалетовим каубојским романима налетео сам  на еротски роман. На насловној страни била је фотографија неке прелепе, голе плавуше а у самом роману биле су описане њене наводне секси авантуре. Сео сам на оближњи табуре и почео жудно да читам. Док сам читао не само да ми се дигао, већ сам почео полако и да га пипам. Осетивши да ми годи, да је лепо и да ме хвата нека милина наставио сам а остало је већ свима познато. 

Међутим чини ми се да је онанија била много безазленија у добу када сам ја био клинац. Тада ниси имао  кабловску и интернет, а сцену секса си могао да видиш једино на пар секунди у току гледања неког трилера. Данас сваки клинац захваљујући интернету може да без проблема скине не само тврде порниће већ и свакојаке друге болести и сексуалне перверзије.Онанија није болест и сигурно је да представља незаобилазну животну фазу али порнографија у потпуности може изопачити незрели дечји ум.  Слушајући ова два клинца како до детаља расправљају о којекаквим настраностима и перверзијама о којима сам ја у њиховим годинама могао само да сањам, схватио сам колико порнографија може бити погубна по ране пубертетлије. 

И на крају питање за читаоца, које је ваше мишљење о мастурбацији и да ли је жене мање упражњавају од мушкараца?  

                                                            Drkanje kurca

Недеља-Ђура Јакшић

Недеља

Са тороња недељицу

Прво звоно кад означи,

Свака мајка своју децу

У свечано преоблачи.

Друго звоно кад зазвони,

Мајка с децом у храму је;

Побожно се моле они —И Бог њине молбе чује.

Кад огласи недељицу

Звоно треће, старац стари

Слабу води он дечицу,

Којом туга господари.

Куда старац децу води?

Куда ли ће за њим, млади?

Иде ћерку да походи

са седморо унучади.

Гробљу иде, Бога моли

Са седморо сирочади:

Себи ћерку да измоли,

Њима мајку да поврати.

Ту се силна суза рони,

Где се мајка оплакује.

Побожно се моле они —Ал' им молбе Бог не чује.

(1854)

Емил Костовић-Ђура Јакшић

Емил Костовић

Тане пишти,

Коњиц вришти,

Рањен виче,

Гласи мутни,

Земља тутњи,

Непријатељне измиче.

Рањеника страшна мука,

Стоји хука од јаука,

Сајужени дим, прашина,

Диже с' тамо до висина;

Од барута силне ватре

Све се, све се, ево, сатре.

Већјунаци зуби кољу,

Борби доби сваки вољу,

А наш бубањоглашава

Да је пало доста глава,

Натраг да се сада ступа,

Ал' војника стоји лупа,

Нико, нико натраг неће.

Сад душманска једна чета

Чак овамо проби, клета.

Костовића ту ранише,

Заслужну му, ах, одбише

А јуначку десну руку,

Кoм даваше горку муку

Душманину,

Кад зама'ну.

Из рамена крвца лопи,

Масна крвца земљу топи.

Емил, рањен, храбро стаде,

Јунацима миг он даде

Из све снаге силно викну

И тигарски у мукама цикну:

≫Напред, браћо, сви Мокринци,

Краљевића храбри синци!

Осветите живот мој

Умалите силни бројДушманина

Наша силна!≪

Сваки јунак напред скаче,

У милоти Емил плаче:

≫Ах, јунаци, све змајеви,

Браћо моја соколови,

Мирно ћу вам сад умрети —ваша рука братски ме освети.

Поздрав'те ми стару мајку

И доброга, ах, бабајку,

Поздрав'те ми моју милу,

А Милеву, белу вилу,

Ах, поздрави ——Збогом, Јевто брате,

Нек ти свеци за то плате!...≪

Тане пишти,

Коњиц вришти,

Рањен виче,

Гласи мутни,

Земља тутњи,

Непријатељ већ измиче!

(1853)

Првенчад-Ђура Јакшић

Првенчад

Ала ј' красно летње вече,

Кад га пратиш ти, месече,

Па још оне звезде ситне,

Кад мложина од њи' блистне,

И кад ветар мало пирне,

Снагом срце моје дирне,

Па још ако драгу спази

Ди са оног брега слази —Душа с' онда с срцем игра,

'Оће срце да надигра.

Да му, болном, не помажем,

Прси јаке да не стежем,

Срце б' ово искочило

'Ладно тело оставило.

2.

После красне ове кише

Сваког биља биће више,

Свако цвеће ено расти,

О, да лепе света сласти!

Свако дете ено с' кити,

Као зора када свити.

Ја у цвећу биља тражим,

Ди га тражим, не налазим;

Нема, нема за ме биља,

Кад ми не да већа сила.

Боловаћу и умрећу,

Рани биља наћи нећу;

Рани мојојнема лека,

Докле траје земног века.

Драга мени рану дала,

Небу кад ме горе звала.

Она оде, а ја оста',

Болно срце онда поста.

Али даће, даће река

Смртна мојој рани лека.

(1853)

Fakes (fotomontaže) Jelene Janković i Ane Ivanović

Напомена: Ове слике су фотомонтажа!

Јелена Јанковић






Aна Ивановић



Mириси ноћи, мириси марихуане

Mарихуана је нешто што ме увек враћа у мојих петнаест година, наравно то је зато што сам продувао кад и већина, у првој години средње школе, тако да су се ово задовољство и овај период живота нераскидиво повезали у мом мозгу у једну јединствену успомену. Ово «задовољство» сам практиковао све до краја средње школе, а онда сам усред стонда који ни вишемесечна апстиненција није могла отклонити, Мају напрасно оставио. Био је то гледано из перспективе садашњости круцијалан тренутак у мом животу, јер бих у супротном сигурно кренуо путем мојих другова, који навикнути да «живе у трипу» стонд превазиђоше преласком на јаче дроге. Многи од њих су досада ваћ достигли дно пакла хероина, а многи су се ослободили мука смрћу.

Синоћ сам опет дувао... Прекинух вишегодишњу апстиненцију и то баш тамо где је све и почело у дворишту средње. Ја и један мој друг били смо решили да се нађемо управо на овом месту, да пијемо пиво, евоцирамо успомене и као и увек да поверавамо своје тајне један другоме.

Ја сам дошао први, лагано сам се пребацио преко ограде од школе и осврнувши се пар пута око себе полако сам кренуо ка добро познатој клупи. И ево је, иста онаква као кад сам последњи пут седео на њој, добро скоро па иста јер време је наравно учинило своје, али даске и рам су опстали.Угледавши је осетио сам својеврсно олакшање јер сам претходно имао веома јако предосећање да ћу затећи само бетонско постоље и шрафове, али ипак на сву срећу погрешио сам. Седох и почех посматрати даске, ижврљане, изгуљене, изрезбарене до непрепознатљивости , али ипак након пар тренутака претраге, под светлошћу мобилног указаше ми се резбарије из времена када сам и ја био средњошколац. Ко зна откада су ту и која их је генерација угравирала јер сећам се биле су присутне и када сам ја кренуо у средњу. Гледам познате графите, присећам се њихових поука, гледам потписе, жврљотине, шаре... Л. Већ поприлично касни, требало је одавно да стигне, након погледа на часовник осмехнуо сам се присетивши се да је у ствари одувек и било тако, ја дођем први а он жестоко окасни. И напокон ево га, висок, црнпураст, од дроге исцрпљен и омршавео, са сјајем у очима и блиставим осмехом, растресен и бескрајно драг стеже ми руку. Након што је сео разговор се распламтео, јер жудно се сећамо, сећамо се свега: школских згода и незгода, наших највних љубави, схватања, најлепших година. Заиста најлепших јер средњошколски дани су најбезбрижнији и најблиставији период живота, период када се тек сазрева па многе лоше ствари још нису схваћене и осећене на својој кожи, то је период када се живи махинално, срећно, опуштено, бурно, то је период када се имају најлепши идеали и када се најлепше сања. Касније живот све руинира, минира све наше илузије и слатке заблуде. Нека знања, ма колико била за живот неопходна и ма колико била знак зрелости је боље никада не сазнати... Са даље прошлости, прешли смо на ближу и до детаља смо запиткивали један другога шта је са ким било, жудно смо један другог слушали и у глави реконструисали животе, изгубљених пријатеља.Овај се оженио, она се удала, она родила двоје деце, онај се запослио, онај умро и све тако причасмо у прошлом времену, толико дуго да ми се напросто чинило да је све било и да више никада ништа неће бити.

Напокон исцрпевши залихе сећања заћутасмо. Мучних пар тренутака тишине, а онда се Л. Промешкољи, пробрља по џепу и сав озарен извади смотуљак марије. Ролање је за мене увек било посебан ритуал, вађење ризле, мешање са дуваном, ролање ииииии напокон паљење.Гледајући у Л.-ове веште руке учинило ми се као да међувреме апстиненције није ни постојало, као да је задње ролање било јуче – прекјуче а не пре толико година. Напокон је засијала црвена лопта жара и познати мирис испунио ваздух, а ја у грозници сличној оној коју сам имао први пут принесох џоинт уснама и снажно увукох дим, » јееботе, ал је јако» прозборих . Пар тренутака задржах дим а онда уследише како сам ја то одувке звао ефекти. Расположење ми се поправи ( марихуана никада није деловала депримирајуће на мене, параноја ми није позната), ерупција смеха се провали, а по телу милина... Ја и Л- када би смо дували увек би се исмејали као стока, што кажу док нас стомак не заболи.Тако и сада смо се озарени, срећни у грчу смејали, подстичући један другог постизали смо синергетски ефекат, јер ерупција једног изазивала је салве грохота код другог и тако око сат времена. Напокон се примиришмо, пријатна милина ми се разливала по телу, благ и топао поветарац ми је миловао лице, месец је лагано пловио по небу, невероватна повезаност мисли и дубина схватања , тако позната локација, школа, графити, брезе, мириси земље и ноћи ми освежавају слепочнице, безбрижност и ја у једном тренутку осетих како опет имам петнаест година. Напокон престанак «ефеката», Л. Ми се пожали како се увек након спуста осећа као последње говно, да га макар мало одобровољим, слагах како се и ја тако осећам. Опет мучни тренуци тишине ... , устадошмо, поздрависмо се и лагано одошмо остављајући иза себе патрљак од џоинта и успомене.

Будимо људи!

Да су ЛДП-исти атеисти и да им је црква не трн него балван у оку знао сам од раније. Али ни то сазнање ме није припремило за онолико пљување по Патријарху Павлу. И ја сам атеиста, али сматрам да увек треба имати обзира према другим људима и да  вернике и њихову потребу да верују  треба испоштовати, па  макар и из чисте  куртоазије. Дотични несрећни ЛДП-еисти су у аверзији и атаку на цркву превазишли и саме комунисте, а то и не чуди много кад се погледа ко су већини истакнутих ЛДП-еиста били родитељи. Њихова аверзија према цркви је толика, да чак нису могли ни да издрже до укопа Павла, већ су одмах кренули у рафалну паљбу, засипајући форуме, фејсбук и блогове са најогавнијим, најморбиднијим и најувредљивијим порукама на рачун Патријарха Павла, цркве, Бога и верника. Из садржаја порука лако је наслутити ко је огромном популарношћу Павла највише био раздражен, педери, лезбејке и остали настрани типови које је црква нагазила а који воле да се окупљају око ове политичке фракције. Извитопереност и ироничност аутора ових порука је и смешна и за жаљење, иконографија би у почетку била више мање иста, дотични би представљали себе као напредан, просперитетан део овог друштва који се бори против назадних и ретроградних снага, а затим би заборавивши на културу и цивилизацију коју «заступају» кренули у најпростачкије, најпримитивније  и најморбидније псовке и ружења Патријарха. Садржај тих текстова је био такав да их је могао смислити само болестан педерски ум. Рецимо у фејсбук групи Патријарх  Павле, «поштоваоци» који су са поносом истицали своју ЛДП оријентацију су писали, цитирам : «Srbijo puna si debila, kako misliš da uđemo u EU, kada  više od pola nacije jaše crkva, jebo vas patrijarh pavle posred pičke razvraćene maloumne glupe, sahranjujte više to, pseto je već počelo da smrdi, krajnje je veme da se pas preda crvima na večeru. Patrijarh pavle je sada u paklu, puši kurce djavolima!». Наравно јасно је шта их је рздражило, чињеница да пуно људи (па чак и атеиста) поштује покојног Павла, још увек јак утицај цркве међу народом и величанствена достојанствена Павлова сахрана . Ово последње их је можда и највише изнервирало, јер су стално истицали, цитирам :» neko je namerno želeo da organizuje veličanstveniju sahranu, od sahrane pokojnog premijera Đinđića» Занимљиво је да су врло брзо дотични заборавили да им је Патријарх Павле помагао, није их осуђивао и није подржавао Милошевића, већ је стао на чело демонстрације и кренуо у пробој милицијских кордона. О томе је са сетом и поштовањем причао и сам Чедомир Јовановић, који је за разлику од својих сексуално девијантних следбеника имао и поштовања и разумевања за покојног Патријарха.

Patrijarh srpski Pavle

Ma нек се сви торњају!

Узео сам слободан дан , једноставно када је овакво време не ради ми се!  Чини ми се да сам запао у неко депресивно стање, једноставно видео сам и поднео много лоших ствари. Смрт драгих пријатеља, надрндане колеге на послу које само сплеткаре и смештају једни другима ујдурму, стална претња да ће бити отпуштања, болесна мајка, све је то само део ствари који ми кида растројене живце. Зашто узимам слободан дан сада када  ми прети опасност од отказа, зашто по свваку цену не идем на посао? Па једноставно ствар је у томе да сам толико стрепео од тога да сам једноставно пукао и све ми је једно шта ће бити по том питању. То је оно када човек стрепи, стрепи па одједном отупи и у потпуности му је све једно.

Одаћу се породичном послу, моји родитељи држе кафану-ресторан  и добро им иде, само сада су већ стари и намеравају да се повуку па ће   посао препустити мени. Пара ту није баш велика али није ни лоша, може да се живи просечно, ма важно је да капље помало али стално. Такође придружићу се једном мом пријатељу који се бави продајом рачунара, добро му иде..., а сада тражи партнера за посао. Имам тамо негде у некој бестрагији  земљу за коју су неки људи са Косова заинтересовани  да је купе. Продаћу је и уложити у овај посао са увозом компоненти.

Зашто сам преломио, зашто сам одлучио да мењам начин живота ? Па не могу више да радим као коњ девет сати дневно за оног идијота од газде и то за мање од 30 000 месечно! Не могу да више трпим исфрустриране надрндане кретене и дркажије око себе. Не могу да гледам како људи који имају само средњу школу, лече своје комплексе на мени факултетски образованом. Зато нек се сви торњају, сајонара, ја идем неким другим путем,  јер овај садашњи ми је исувише узак и мрачан.

Живот је леп...

Пре неки дан сам се пресекао, јер сам пролазећи поред дрвета спазио на једној умрлици мог друга из основне школе.

 Са њим сам од првог до четвртог разреда седео у истој клупи, а касније смо се наставили дружити све до краја средње школе, након чега сам га тотално изгубио из вида. И ето после толико година опет гледам у његов лик али на умрлици. Када сам стигао кући, машио сам се за телефон и дао у потрагу за заједничким пријатељима и наравно информацијом од чега је умро. Ствар није ишла нимало лако, у принципу сви су знали од чега је умро али нико није хтео да каже. Када бих дошао до тог питања сви би почели да отежу увијају, а затим би рекли да у ствари не знају. Из толиког околишања схватио сам да је ствар незгодна, чим сви толико прикривају. То ме још више заинтригира, те наставих потрагу са још већим интензитетом и напокон након сат времена телефонирања сазнадох да је умро од дрогирања! Тачније од мешања алкохола и бенседина. То ме натера да се дубоко замислим, јер у мом сећању још увек је живео његов ведар, оптимистични и увек насмејани лик. Деловало ми је просто невероватно да би неко тако разуман, неко толико срећан, пун енергије и живота посегао за таквим начинима инстант среће. Уосталом не могу и иначе да разумем људе који траже срећу у омамљености, опијености, небулозном стању помрачене свести, парализи мозга и искривљеном перцепцирању стварности.Стварност је таква каква је, животна ситуација је таква каква је и од тога се не може побећи. Дрогирањем се ствари не могу поправити, а заборав стварности је илузоран јер се у стварност кад тад морамо вратити , морамо се вратити јер у њој једноставно живимо. Али кад мало боље размислим, лако је мени са сређеним животом да серем, ко зна шта му се све издешавало у животу, ко зна какве несреће и недаће чим је и он тако јак карактер посегнуо за бенсединима и алкохолом. 

Е ни тридесет година још немам а моја се генерација скоро преполовила. Човек чује са времена на време умро овај, погинуо онај али о томе размишља само на трен а затим све заборави. Прави шок заправо следи када се човек пресабере и види колико је то укупно живота, изражено бројем неповратно отишло. Човеку није све једно када види како његови вршњаци (а поготову познаници) умиру.Почињем лагано да схватам средовечне људе и старце као и њихово штрецање када виде своју генерацију на умрлици. Када је човек млад он се подсмева таквом понашању старијих људи, водећи се девизом; толике године спрцали а још им се живи, а такав дрчан став је уствари последица свести да је младом човеку смрт још далеко.Не зна младост да се сваком живи, да је сваком живот драгоцен и да се свако за њега грчевито држи. Као што рекох моја генерација се преполовила.Од свега најтеже ми пада чињеница да су то све били млади људи , људи који су тек почињали да живе, људи који су имали цео живот пред собом а тако су га глупо изгубили. Једноставно нису знали да цене живот или су га ценили али су у екстази живели као да им сутра неће сванути, што рече један мој пријатељ из средње: " хоћу да дишем пуним плућима 24 часа". Ево само кратког извода из све те трагедије мени познатих људи. Један се бавио криминалом, завршио је у затвору где су га изболи ножем, док је пребачен у болницу умро је. Шесторица су погинули у саобраћајној несрећи (сви су возили брзо , пребрзо...), осморица (еј осморица !!!) су се предозирали, један је умро од рака, један је оболео од леукемије , један је извршио самоубиство а једног су убили у кафанској тучи због девојке.

 И то су само случајеви за које ја знам, ко зна колико је тако људи из моје генерације скончало свој живот. Е сад неко ће рећи, па сви наведени (осим наравно ових оболелих од рака) и не наведени а њима слични су сами криви за своју несрећу. Живели су бурно, опасно, нису знали да цене живот или једноставно били су слабићи и зато су кренули путем самодеструкције! Е по мени то није тако, треба ствари увек гледати у ширем контексту, треба видети како су сви они хтели да живе, како су се трудили да заврше школе, како су безуспешно годинама тражили посао, како су живели као стока у беди јер им родитељи нису били имућни , живели су окружени којекаквим сумљивим типовима и били су буквално гурнути у њихов миље, гурнути преко ивице након које нема назад. То је моје мишљење ако неко мисли другачије ок не љутим се... Чак и ако занемаримо ове случајеве људи који су се коцкали са животом, долазимо до узнемиравајуће чињенице да све више људи још у раној младости обољева од разних болести и умире. Болести које су некада биле углавном резервисане за средње доба и старост спустиле су се међу омладину. Рак и многе друге болести напросто харају, чини ми се да млади никада нису оволико умирали од болести. Не желим да улазим у разматрање узрока таквог стања, али оно ме напросто фрапира, ја...., ја заправо веома волим живот, живот је леп...

Од животињског електрицитета па до батерије

Иако се откриће батерије приписује Александру Волти, има доказа да је батерија била позната још 2000. година пре нове ере! 

Једне олујне јунске ноћи 1816. (године која је због серије вулканских ерупција и уништених усева названа Годином без лета и Годином сиромаштва), у усамљеној вили «Диодати» на обали Леманског језера у Швајцарској, седели су песници Перси Шели и лорд Бајрон са својим пријатељима. Кратећи муњама и грмљавином испресецану ноћ, опкладили су се да ће свако од њих до јутра да напише по једну причу страве и ужаса с елементима натприродног – причу управо онакву каква је била и та ноћ. Победу у такмичењу доконих књижевника однела је, неочекивано, деветнаестогодишња супруга Мери: написала је кратку причу о доктору Франкенштајну и чудовишту које он оживљава. Касније ју је претворила у роман. Било је то прво дело научне фантастике у историји светске књижевности. Инспирацију за причу Мери је пронашла у лектири коју је спремала за то лето- у тексту о италијанском лекару Галванију и његовим експериментима са жабљим батацима. 

Луиђи Галвани (1737-1798) је био лекар и професор анатомије на универзитету у Болоњи. Проучавао је анатомију водоземаца. Када је једном приликом са својим асистентом изводио експеримент над мртвом жабом, дотакао је жабље батаке извором електрицитета и видео како су мишићи животиње почели да се трзају. Изгледало је као да је жаба оживела а Галвани је овај феномен назвао «животињским електрицитетом». Сматрао је да је открио електрицитет који поседују сва жива бића и који остаје у њима и након смрти... У наредних неколико година, Галвани је наставио да врши експерименте и да проучава « животињски електрицитет». Веровао је да је сам «живот електричан» и да свака ћелија има потенцијал, што је у ствари биолошки електрицитет.  Резултате својих сазнања објавио је у делу Commentarius de viribus electricitatis in motu musculari  , које је изазвало велику контраверзу и у коју су били укључени готово сви научници последње деценије 18. века.

Очекујући подршку и позитиван став, Галвани је поменуто дело послао пријатељу, физичару Александру Волти (1754-1827). Након почетног одушевљења, Волта је почео да изводи Галванијеве експерименте, чак и на самом себи. Закључио је, да је електрична струја у мишићима и нервима жабљих батака последица споја два различита метала, а не постојања животињског електрицитета. Галвани и Волта постали су љути противници. Нису крили своје неслагање о пореклу електрицитета. Да би доказао своју тврдњу, Волта је 1800. године извео експеримент у коме је уместо жабљих батака употребио цинкову и бакарну плочу и ставио их у раствор сумпорне киселине. На крајевима плоча појавило се наелектрисање! Била је то, у ствари, батерија, први трајни извор струје и први генератор једносмерне струје. Иако су били  противници, Волта је једносмерну струју константног напона и настанак електрицитета хемијским трансформацијама, назвао по Галванију - галванизам, а струју – галванска струја. Данас је у науци потврђено да су оба научника била у праву и да постоје обе врсте електрицитета; и биолошки и електрицитет метала. Волта је за свој изум био добро награђен, након што га је 1801. године прдставио лично Наполеону- овај му је доделио златну медаљу Француског института, номиновао га за сенатора Италије и доделио му титулу грофа.  

Постоји, међутим и теорија да је батерија била позната и пре Волтиног открића и то чак 2000. године старе ере! Аустријски истраживач Вилхелм Кениг је 1936. године, приликом ископавања у близини Багдада, пронашао глинену посуду у облику ћупа у којој су се налазили бакарни цилиндар и гвоздена шипка. Цилиндар је течним асфалтом био прилепљен за отвор ћупа, тако да се у њега могла сипати течност. Неколико година касније овај научник је објавио смелу тезу: ако се ови елементи гледају повезано, онда ћуп може да представља само једно – батерију! По њему , ћуп је могао да производи електричну струју. Савремени научници су направили идентичну посуду, испунили је течношћу и утврдили да се између бакарног цилиндра и гвоздене полуге јавила струја напона 0,5 V. Остаје тајна,  једино зашта је ова батерија могла служити?  

Хипстерија

Шта је то хипстер?

Хипстер је добростојећи, мање-више образован млади човек са претензијом креативности, индивидуализма и олистичке визије света. Ревoлуционарна, политички ангажована, колективна контра-култура младих која је од шездесетих до деведесетих изазвала многе културне, друштвене и политичке промене у модерном друштву њему је страна и често непозната. Он се иронично поиграва промашеним идејама и идеалима очеве и дедова, претвара их у постмодерне иконе и фетише које буквално “облачи“. Аутентични хипстер по дефиницији мора бити креативни индивидуалиста са пуно слободног времена. Али како креативност није равномерни интелектуални ресурс, све се обично  завршава тако што многобројни хипстери представљају једноличне имитаторе. Доследност идеји високог концептуалног ударништва се огледа у одевном и животном стилу, инспирисаном пролетерским клишеом индустријског радника шездесетих и седамдесетих година.Хипстер је син метрополе. Воли старе, историјске индустријске зоне, које је метропола прогутала, а индустрија напустила.Идеални хипстер живи у лофту, отвореном и јединственом стамбеном и радном амбијенту. Најбољи и најскупљи  лофтови су они добијени преграђивањем и адаптацијом старих и напуштених фабрика. Ове адаптације су обично поверене архитектама авангарде. Резултати преуређивања су луксузни и скупи атељеи/гарсоњере у ексклузивним амбијентима. Хипстер убија време у стварним, или  још чешће умишљеним креативним активностима, обиласцима разних културних догађаја, у тражењу забаве и лаког живота. Обожава индијску музику, текилу бум-бум и “раве” party у опустошеним и запуштеним амбијентима: старим магацинима, фабричким халама, хангарима.Хипстер ће за ту прилику ставити ружичасту “кефију” око врата са лептирићима или малим срцима, на место оне некада аутентичне које су у знак солидарности са Палестинцима носили његови политички ангажовани очеви. На глави ће имати камионџијски качкет са writer-om (потписом), за који је спреман да плати било коју суму. Уз то ће обући “vintage” T-shirt мајцу из осамдесетих година – коју је нашао у родитељском  орману или на “бувњаку”. Евентуално обући ће мајцу са осликаном иконом Че Геваре, или неку gadget мајицу из тог периода. Ако не успе да нађе аутентичан примерак, купиће нови сурогат којим је тржиште преплавњено. Преко ове мајице ће обући ординарну карирану фланелску кошуњу. Панталоне jeans, обавезно испод пупчане линије, ће бити тесне.Хипстер је свестан да живи у дарвинистичком друштвено-економском окружењу које никоме ништа не обећава. Хипстер је високо социјално биће, те му је потребан извесни универзални вредносни референт и заједнички именитељ. Ту му специјалисти маркетинга прискачу у помоћ својим производима бременитим алтруизмом и екосамосвешћу. Хипстера као потрошача је лако уловити.Хипстер обожава бицикл, али не било који: бицикл старе моде, без модерних кочница. Воли и производе добијене рециклирањем. Ту предњаче торбе од рециклираног платна у метростилу за мушкарце и торбице за девојке.Пошто је  бацио 150 евра за качкет последњег модног тренда, хипстер ће купити равне еспадриле или спортску обућу, при том дајући предност фирмама које строго привилегују солидарну трговину и коришћење рециклираног материјала . Фирма “Томс” је миљеник хипстерске субкултуре. Пословна формула солидарне трговине Томс-она је “One to One” (један за један): Један пар продатих еспадрила подразумева и поклон још једног пара ципела. Платнена торба са натписом FEED (храни!) комплетира еспадриле. Сваки  продати примерак ове торбе обезбеђује образовање и исхрану једног детета у најсиромашнијим крајевима света у току једне школске године.Временска перцепција хипстера даље од овога не иде.Аутентични хипстер схвата важност и улогу интелектуалне сфере у модерном друштву и спреман је да плати и поштену  цену за тај декоративн детаљ.Набиће на нос наочаре са великим црним оквиром, са диоптријом ако му је потребна, а ако није, онда са обичним стаклом. Недостатак довољне личне креативности хипстер најчешће надомести IQ сертификатом.“Субкултура хипстера” ја добро конструисана потрошачка група, савршен производ маркетинга и рекламе. Хипстери пошто су најчешће не запослени све горе наведене куповине врше новцем својих родитеља. Хипстер тежи да што је могуће  дуже буде незапослен, а при томе то не сматра нерадништвом, већ «боемским периодом свог живота» . Укратко хипстери су савршен маркетиншки производ, субкултура која наслеђује фенси стил, идеолошки га боји и превазилази. 

Људско тело у бројкама

 Људско тело је универзум који чине ћелије, молекули и атоми. У човековом телу ради 100 000 милијарди ћелија, 15 000 пута више него што на нашој планети има људи. Само наш имуни систем има 1000 милијарди лимфоцита као и 100 трилиона нарочитих молекула такозваних антитела која при свакој најезди страних тела ступају у борбу као какве невидљиве одбрамбене ракете.

 Без одмора, целог живота, мења се ова невидљива биолошка заједница: тело производи сваке секунде око 7 милиона нових ћелија. Сваког дана у њему изумре 600 милијарди једних ћелија и створи се исто толико нових, Десет на 28. степен атома које тело створи протичу кроз њега као невидљиви ток времена. Они се стварају и трансформишу обнављајући наше месо и крв: скоро свака 24 часа настају нове стомачне жлезде, свака три дана нова слузокожа стомака и црева, сваких шест седмица нова јетра, сваког месеца нова кожа, на  сваких неколико месеци потпуно нов скелетни систем. Неосетљиво и без напора одвија се ова биолошка смена док наше срце свакодневно откуцава 100 000 пута, а ми удахнемо и издахнемо 25 000 пута.

 

 

Анимирани порно клипови

У Јапану је завладала нова сексуална помама, а то је гледање анимираних порно клипова.

Ови клипови су вешто анимирани, велике су резолуције, а по радњи и динамици нимало не заостају за својим филмским рођацима. У неким аспектима ови анимирани филмови чак и превазилазе класичан порнић, јер пошто су анимирани само је машта ограничење, па због тога у овим клиповима често се појављују натприродне силе и надљудско вођење љубави.

 Један овакав клип можете погледати овде:

 

Ј
Umemaro brought to you by Tube8

               

Јапански анимирани порно клип.